Učitelj

Јогуница 359

мислите, мене то није вређазо, шта више: годило ми је!... Не смејте ми се! То је била младост пуна сујете алиим идеала!..

Дође и дан поласка. Цела ми се кућа ужурбала. Све се живо трудило да ми да по коју милошту; све се на ме смешкало почев од оца, па до најмањег детенцета. А ја се уозбиљио; осећам да сам нешто већи од обичног човека, па као са неке висине, благо — као да милост делим — са њима разговарам.

Кола беху спремна. Мој пртљаг и књиге беху смештене у друга кола, која ће гонити један комшија, а на овим, на којима ћу се ја возити, кочијашиће главом сам стриц.

— Ја оћу да одвевем мога господина! Оћу да видим где be живети! — вели стриц.

— Беше лепо јесење јутро. На небу ни једног облачка... Кроз румен са истока појави се сунце и поче расипати своје ватрене зраке; са пољана и пашњака дизаше се бела, провидна пара у вис; кокошке слетају са седала..

А ја чисто опијен приђох колима и, не знам зашто, погледах и метнух руку на задње седиште.

— Не брини ти, господине, ништа. Све сам јато удесио! — рече стриц, — Него, дела, поздрави се!..

Сви беху изашли колима. Ја скидох капу и приђох руци оцу и мајци. Они се обоје пољубише са мном,

— Срећан пут! Бог нек ти да здравља рече отац. — А да те учим — не ћу! Вала Богу паметан си, чколован си, па ради како те Бог учи!

А мајка као мајка!

— Пази, рано моја, на себе. Има људи свакојаки! Чувај се рђави људи! И пиши, чедо моје!.. И немој да би те уватили, па да пијеш! У пићу се сине, свашта учини!,.. Буди паметан и добар!.. Са сваким гледај лепо! Ако му не мош рећи добре немој ни рђаве!.. И пиши рано!

Изљубим се са свима укућанима и комшијама, прекрстим се и попнем се на кола.

— Збогом! — Збогом! Срећан пут! Стриц ошину коње и ови кренуше...