Učitelj

Јогуница 361

— јесу ли ти какав род деца њихова»

— Јесу, браћа и сестре од стричева.

Равговарао сам прилично с њим. Он вазда одговараше отворено, одрешито, чисто видиш како разуме. А то је врло велика спрема за први разред основне школе, нарочито у оно време кад ти долажаху деца разних година. Било их је чак, који нису знали ни свога имена ни имена родитеља, него ти одговара: мени је име „Кића“, а оцу ми име „бата“, а матери

„нана“ итд. итд.

Природно је да сам заволео Милана. Сем тога беше то дете и иначо симпатично. Лепо лице, па оне плаветне очице бистре а влажне, па онај израз свесности некако те нагони да га мораш заволети. Једно што ме мало непријатно дарнуло беху оне танке и припијене уснице, које чисто заиграваху. Не требаше ми нико ништа причати, видео сам да је љутац..

Ж - „

За три дана био сам готов са уписивањем. Школа ми беше пуна као лубеница. Сад је требало отпочети рад.

Да се почне у име Бога! И ја ти лепо старијима дам посла да нешто раде, поставим у школи ред, а ове мале изведем да се играју. Један ме је професор упутио да овако радим:

— Посматрај децу у игри њиховој. Ту ћеш им видети и знање и карактер њихов. И што би иначе крило, у игри дете открије. Ти буди прост посматрач, а умешај се само онда кад затреба! — рекао ми је он.

— Ајде да се играмо! — рекох им.

— Ајде, ајд !

— Знате ди какву игруг

— један каже ово, други оно.

— Знате ли „робова“ 2

— Знамо! Знамо!

— Can? „КО

— Сви! -

И игра одпоче.

ја се повукох у странуи посматрах како се играју, Право да кажем био сам врло задовољан са мојим првим покушајем. Само у тој једној игри- видео сам толико разних карактера. Видео сам једног који не да ни за длаку криво, готов је чак и да се бије. Видео сам двојицу који се улагују; готови