Učitelj

164 Учитељ

„Ово је патријарх.“

Бакић је имао право. За нашу основну школу до данас заиста нико није учинио више од Ђорђа Натошевића, и Бакић, који је васпитан у његовим традицијама, док су оне биле још живе (свршио је учитељску школу у Сомбору 1869.), врло је добро то знао и осећао, и, као што видимо, захвално признавао. Али после Натошевића, по свом раду за основну школу, и за нашу школу уопште, и по свом утицају на учитељство, ниједан наш педагог није био већи од Бакића.

Један део тајне његова успеха је у његову школовању. У месту свога рођења свршио је основну школу (Перна, крај Топускога) пре седамдесет година. У Раковцу крај Карловца свршио је реалку, која је тада имала шест разреда. Са добром спремом ступио је у учитељску школу одликујући се изнад свих својих другова у познавању математичких и природних наука. Да је већ као „учитељац“ изишао на глас, сведочи, што је одмах из школе изабран за учитеља у тадашњем средишту нашега културног живота, у Новом Саду. Али Бакић је осећао, да још није све развијено, што буја у њему и стога се не даде одмах на практични рад. Отишао је у „земљу педагога“, у Немачку, да продужи своје студије, и, други знак признања младоме педагогу, добио је стипендију од Српскога народног црквено-школског сабора. Учио је у Хајделбергу и у Лајпцигу, код два чувена хербартовца, код Стоја и код Цилера, а постао је ученик учитеља својих учитеља. По положеном докторском испиту у Лајпцигу (на основи дисертације о Русоовој педагогији) враћа се 1874. дома, и одмах га народ бира за свога заступника на сабору у Карловцима, трећи знак признања. Одмах га сабор бира и за школскога референта у пакрачкој и горњокарловачкој дијецези, даљи знак народнога признања, с BOJOM је било спојено непризнање туђинске владе.

Пошто су му били пресечени путови у ужој домовини, Бакић је оставља, жалећи што не може да јој се непосредно одужи, и одазива се позиву из Србије, да дође у Крагујевац. за професора недавно отворене (на св. Саву 1871.) прве учитељске школе у Србији. ИМ како је сада ступио у школу, Бакић је више не оставља и остао је у њој (с малим прекидом од осам месеци 1894.—95., које је време провео као начелник