Učitelj

740 У шите љ

њу приклањају потребну пажњу, то се у најлешшој форми догађа само онда, ако је то мишљење избачено толиком снагом, да може својом спољашњом опремом нехотично привући на себе нечију пажњу. Зато и видимо, да много боље успевају људи, који приклањају особиту пажњу спољашњости, форми, и њихове пароле освајају, па макар оне биле ништаве, празне и баналне.

Дакле, да се може прећи на такво постепено смањивање дистанце између науке, педагогије и између школе, тј. између мисли и рада, између схватања и живота, треба најпре човека узгојити за такво мишљење. То би био први и најтежи степен, а састојао би се у томе, да наш човек почне гледати око себе и уважавати оно, што се око њега догађа, па да почне гледати иза себе и пред себе. Другим речима да изађе из себе и да почне ценити прошлост као једнаку и равноправну (ако већ не јачу!) са садашњошћу. Даље, да почне ценити човечанство и његов труд као јачи фактор од свога ја. Но не само као јачи фактор, већ да му човечанство буде и милије неголи његово „ја“ и да тако из данашњега егоцентричнога стања пређе у стање, у ком ће тај његов „ја“ изграђивати све, што је око њега, као и оно, што је иза њега. Само тако постаће наш човек јачи одраз садашњега културнога стања и неће бити изолована јединица, што је данас по своме егоцентричному стању у највећој већини. Усто треба да почне већма ценити рад и живот, него ли папир; већма дело него мисао, успркос томе, што управо мисао треба да човека води. То је управо једна пометња данашњега човека. Будући да је неоспорна истина, да мисао човека води, он се сасвим предао њеној власти, последица је тога необично јаки култ папира, који је данашњему човеку постао неко ново Божанство, па њему много више верује, него ли самоме делу, него ли верује животу. И управо због тога и јесте данас већи јаз између педагогије и школе, него ли је био назад неколико столећа.

Данашњи човек признавајући првенство и воћство мисли, схватању, или воћство идеје, заборавио је, да се идеја и мисао рађају из живота, из дела, и само она мисао има право на то првенство, која се родила у животу и раду. То је заборављање у данашње дане толико, да смо културни свет управо поделили у двоје, у мислиоце и раднике, у интелектуалце и