Učitelj
ПЦ у >>» >>>
Дечји умни замор и његова хигијена 21
више, а рад старијих разреда највише 45 минута. Код ових последњих може се рад продужити и до 60 па и до 90 минута, али такав рад: а) мора деци бити мио и лак по садржају; 6) мора бити занимљив и разноврстан, јер ништа тако не замара дечју пажњу као једноликост, која врло брзо изазива досаду, И в) мора се обављати под савршено добрим хигијенским условима.
У овоме погледу греше они наставници који врло често прекидају наставни посао, па га убрзо настављају мислећи, да тиме децу одмарају и оспособљавају за даљи рад. На пракси се ово показало као врло погрешно. И то нарочито погрешно код старије деце. У томе случају ови наставници губе из вида психолошки закон, по коме је деци немогуће без замора прибирати се и пажњу обраћати на предмет, који им је пре извесног времена из свести ишчезао. За те кратковремене, тј. честе прекиде наставног рада Мојман каже, да старије ученике осуђују на стални губитак снага, јер се та деца морају поново оспособљавати за рад и усредсређивати своју пажњу на њ. Он мисли, да ће најкориснији бити они прекиди, при којима се замор по могућности компензира, али се у исто време не губи ни приправност за посао ни способност.
Зато је психолошки оправдано, да продужење рада буде увек с погледом на децу и њихов замор и расположење. Држање часовника на столу или на зиду, ударање школскога звонцета сваких 30—40—45 минута непрепсручљиво је. Ваља гледати не у сат него у децу; ваља умети видети не кад почиње 31; 41 и 46 минут од почетка рада него осетити кад почиње замор код деце. Зато Пајл сасвим с правом тражи од учитеља, да запажа индивидуалне особине деце у односу на замор.
О самој пропорцији, која треба да влада између рада и одмора, постоје многи опити, који дају приближне, али никад апсолутно исте резултате. Бургерштајн је за лаке ђачке послове утврдио, да 5 минута одмора после 10 минута рада дају дуг замор и умањену радну способност. Зато је пропорција између рада и одмора 2:1 недовољна. Он тврди, да већ после пола часа рада код деце „наступа од њихове воље независно слабљење успеха њиховог рада и да би тај посао даље продужили, она се морају напрезати“.