Učitelj

212) а Ер

вреде или не вреде. Субјективно важење зависи од субјекта, а објективно је сасвим неовисно од њега.

Побијајући општност Кершенштајнерове формуле о језгри идеје образовања Блетнер је побијао и методу којом се је до ње дошло. Чудновата је др. Блетнерова претстава 0 појму развитка. Већи развој нижих организама није зависан само од њиховог закона рашћења, већ и од хране, температуре, светлости, ветра, влаге, каквоће земљишта итд, а у духовном развоју таква је безусловна погодба околни свет. Ако околни свет нема духовних добара, онда и поред закона рашћења нема духовног развоја. Не постоји „чист развој“. Развијање човечјег духа зависи од деловања три групе функција: физичких, психичких и духовних. Њихово задовољење води доживљајима вредности. Ова чињеница развоја нема ничега заједничког са намерним утицајима васпитача. Сем тога, ови доживљаји објективно важећих вредности јесу посве индивидуалне врсте и не могу бити као доживљаји наметнути од васпитача. Васпитач може само да прибавља духовну околину, на чијим се добрима могу доживети опште духовне вредности и да се стара, да се оне по могућству доживе. Тек када су овакве духовне вредности актуелизиране у индивидуи, може се говорити о образовању. Ово је основно обележје сваког формулисања идеје образовања, па и Кершенштајнерово то само утврђује. „уметност и морал, наука и уобличени предмети, религија и право, техника и друштвене норме јесу станице, преко којих субјекат мора ићи, да добије посебну сопствену вредност, која се зове његова култура. Култура настаје — и то је пресудно за њено разумевање — пошто се састану два елемента, од којих ниједан за себе не садржи културу: субјективна душа и објективни духовни производ“ (Георг Зимел). — Дакле, није потребно да васпитач жели „отиснути“ или остварити неки идеал образовања, па да произведе образовање. У њему једино морају бити живе опште вредности, у којима идеја образовања има свој врхунац. Његов је задатак да ове вредности, које увек одређују биће сваког човека, оживи и у души васпитаника и 10, према његовој индивидуалности, што је више могуће. А идеали образовања не желе само да актуелизирају ове вредности (истина, лепота, доброта, правда, светлост, храброст, пожртвовање итд.), него хоће да ове вредности у васпитанику истовремено и вежу са потпуно одређеним редовима добара (одређена религија, филозофија, држава, дела одређених песника, скулптора, архитекта итд) у којима су, према њиховом гледишту, ове вредности искључиво остварене.

Замењујући стално „вредност и „добро“, „идеал образовања“ и „идеју образовања“ др. Блетнер је у својој критици начинио праву збрку. Али је управо невероватно да је могао