Učitelj

Говор детета 685

ђају. Не треба заборавити, да је акустички свет наглувог детета друкчије сложен него наш свет. Његов слух није само квантитативно ослабљен (као што је ослабљен вид кратковидих), него 'наглуво дете не чује ни свој ни туђи говор онако, како га ми чуЈемо; оно не перцепира читав ред партуалних тонова појединих звукова и гласова. Дете оптичког чулног типа уме боље да посматра говорне органе, те се стога боље и брже научи да говори него дете акустичког типа. МИ карактер наглувог детета има утицаја на развитак његовог говора. Често се погрешно наглуво дете сматра за слабоумно. Диференционална диагноза је много пута тешка, јер су слабоумна деца често акустички непажљива, што понекад може довести на погрешан закључак да је по среди наглувост. Говор наглувог детета се односи на очигледне и конкретне ствари. Та деца дуго употребљавају једну једину реч место реченице, доцније су реченице кратке, просте и граматички непргвилне. Звук њиховог говора је често неправилан, те личи на говор глувонемог детета.

Ако се појави знатна наглувост после доба, када се говор већ развио и учврстио, онда неће бити бојазни да дете потпуно изгуби говор. Но и у тим случајевима је потребно лекарским и другим мерама ограничити даље погоршавање слуха.

Задоцнели развитак говора услед поремећености централног говорног органа. Код сваког детета постоји у првим месецима живота физиолошка немост, чије је трајање код разне деце различито. Већина деце почиње говорити у 12 месецу, ма да је могуће, да и душевно нормална деца почињу да говоре тек после 2 године. Но то су свакако изузеци. Као граница физиолошке немости сматра се трећа година. Најчешће сусрећемо поремећаје говора код слабоумне деце. Већина слабоумне деце почиње доцкан говорити: према Каселу 56% ове деце почиње говорити између друге и треће године, а 44% после треће године. Према Шлесингеру тај однос је 53% односно 47%. Ово неговорење се назива идиотска немост. Узрок идиотске немости се налази у недовољном развитку услова говора, углавном у моторичној и инстиктивној сфери. Слабоумној деци недостаје основни инстикт за брбљање и гугутање, што нормално дете чини из осећаја радости и задовољства. Недостаје им даље инстикт за подражавање говора, а затим и памћење за слушне осећаје. Исто тако и у осећајној области ембесилне деце налазимо поремећаје. Говор код слабоумних у већини случајева се развија само делимично, и тај развитак понекад траје много година. Најгора прогноза за развитак говора је код версатилних ембесила, који тешко концентришу пажњу; од њих пак чине изузетак слабоумна деца монголске форме. Познато је, да се монголоиди могу добро васпитати, и да се често помоћу правилног васпитања и органотератиског лечења науче доста добро товорити.