Učitelj

764 Учитељ

основну школу натрпа нечег сувишног, да на крају деца од свег тога више буду збуњена. И у својој књизи он је истицао: Основна школа је за то, да деца у њој науче добро: читати, писати и рачунати, а остало им се даје на лак, упрошћен начин да се и са осталим наукама упознају, колико да им се и у том постави основа. Нарочито је увек наглашавао да се учитељ позабави и око васпитања деце, да се код њих, још малих, развије дружељубље, послушност, вредноћа, чистоћа, штедљивост и да учитељ и изван школских часова посвети који час добру својих ученика.

Са покојним Даворином Трстењаком ми учитељи у Србији упознали смо се 1891 кад је била Учитељска скупштина у Шапцу. Тада се баш осветио и споменик Мишарским јунацима. На скупштину учитељску стигли су и гости из Хрватске — хрватски учитељи, међу којима и Даворин Трстењак. Кад је он поздравио Скупштину толико топлим речима и кад су га сузе гушиле док је изговорио речи: „Та крв није вода!“ многи од нас већ су били обливени сузама. |

На ручку, при освећењу споменика на Мишарском Пољу, опет је поздравио српски народ и српско учитељство. Од некуд, из мог суседства, рекоше, да и ја, као учитељица, треба да га, са неколико речи, одпоздравим, што сам и учинила. Он је са чашом у руци пришао, да ми се захвали и замолио, да поред оних учитеља, са којима се побратимио, примим и ја његово побратимство. И тако сам ја остала његова посестрима од српских учитељица до краја живота.

Од то доба дуго година били смо у преписци и он ме је бодрио да радим на свему, што је корисно за наш народ. Ја сам му увек слала своје — иако не велике — радове на неком листу. У то доба је вредни учитељ у Пожаревцу поч. Мих. Стевановић основао дечји лист „Школица", где сам била сарадник. Кад у неком месту, где сам била учитељица, излази неки лист, ја сам увек по нешто у њему писала. Тако у то доба у „Грађанину“ изашла је моја једна прича, као подлистак (можда и друго, што сам већ заборавила). Све сам ја то моме побратиму слала, желећи да о свему томе чујем његов суд. Он ме је потстицао, да порадим и да —- по могућству саставим једно друштво „Словенских учитељица“. Дао ми је и адресе од две сестре учитељице: Соколове у Прагу и Јамбришекове у Загребу, као и адресу г. Хинека Питауера учитеља у Всећину. ; |

Ја сам се обратила г-ђама Соколовим које је пок. Трстењак много хвалио, а тако исто писала сам у Загреб и г-ђици Јамбришек и објаснила, да бих желела, да оснујемо једно друштво Словенских учитељица, које би биле међу собом у писменој вези, међусобно се упућивале у свему корисном за нашу школу и просвету, као и за добро народа свог. Но то