Učitelj

О заштити, настави и васпитању даровите деце 743

гледу композиције. Може се дакле рећи да дар у овом периоду душевног развитка (до 13 год.), изузимајући музички дар, још нема изразити облик. Међутим ако се дар у детињству не манифестује у одређеној форми, то још не значи да је у ово доба уопште немогуће утврдити даровитост детета, него само да се испитивање дара у детињству мора ограничити на испитивање јачине склоности ка извесним облицима животне активности. Из нарочите склоности према некој психичкој активности може се у већини случајева закључити талентираност детета.

Други критериум дара јесте спонтанеитет тј. способност спонтаног покретања свесних радњи. По Штерну „спонтани акт је онај акт личности, који потиче у самој личности, који дакле изнутра излази напоље.“ Моћ спонтанеитета се нарочито јако манифестује у мислима и вољним радњама даровитог детета, у начину његовог понашања према околини која га окружује, у начину како оно прима њему пријатне и непријатне утиске, како реагира на њих и како их процењује. Насупрот недаровитом детету, даровито дете је довитљиво, проницљиво, оно се спонтано одлучује и брзо се снађе у новој ситуацији. Спонтанеитет није само карактеристична ознака, него и нужни предуслов стакога талента.

Трећи критериум дара јесте интуиција. Интуиција је тајанствено, неочекивано осветљење духа, којом он као небеским даром непосредно без свесног напора, без закључивања разумом долази до истине. Она је својина само талентом обдарене деце, Интуицију добија таленат приликом рођења као поклон Неба. Њена се снага испољава у свакој душевној делатности даровитог детета, али се најјаче очитује у његовој игри и у начину изражавања његових мисли. Талентирано дете смишљеније ствара игру, досетљивије подражава радње одраслих, даје оригиналнију форму својим идејама и тежњама, показује веће богатство нијанси при изражавању, него од природе необдарено и просечно обдарено дете.

Четврти критериум дара јесте интелигенција. Мако у новије време читава легија психолога ради на испитивању интелигенције, још и дан данас не постоји једна опште-призната дефиниција овога појма. Скоро сваки психолог, који се бави тим питањем, дефинише интелигенцију на свој сопствени начин. Но при свем том све се те дефиниције, према томе да ли се под интелигенцијом подразумева сума различитих психичких функција, или се она сматра за јединствени централни фактор појединих психичких функција, могу свести на две основне групе. Главни претставник првог гледишта је Т. Циен, а другог В. Штерн.

По Циену се „интелектуална диспозиција распада у многобројне склоности, које међусобно стоје у компликованим односима.“ По њему „нека општа способност разума или интелигенција