Učitelj

112 Данило Вукајловић

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

А) Домаћа књижевност

Имануел Кант: Критика чистог ума. Превео и предговор написао др. Никола М. Поповић. Издавачка књижарница Геце Кона. 1932. Стр. ХУ - 478; цена 120 дин.

Кант је творац критичког или трансценденталног идеализма У философији. Њему претходе, по Канту, два међусобно супротна гледишта: догматизам и скептицизам. Све мислиоце рационалистичког смера Кант је назвао догматичарима; све емпиристе пак скептицима. Догматичар је онај који полази од претпоставке да се мишљењем може дознати последња стварност. На тој претпоставци конструише он своју метафизику, не питајући се да ли је она могућа. „Обична је судбина људског ума у спекулацији да своју зграду заврши што је могуће раније, па да тек накнадно испитује да ли је њен темељ добро постављен.“ (Увод, Ш, 31 стр.). Ово гледиште карактеришу три момента: рационализам, реализам, трансценденција. Један догматичар је рационалиста уколико сматра да се до истинског сазнања може доћи једино помоћу априорних појмова и принципа; он је реалиста јер верује да помоћу мишљења може одредити природу објективне стварности; притоме он напушта област чулног искуства-област непосредно датог, одређујући оно натчулно, трансцендентно.

Одлике скептицизма јесу: емпиризам, субјективизам, иманенција. „Скептичар не може никад бити рационалиста.“ Он своди целокупно сазнање на чулно искуство (емпирију); оно је не само полазна тачка у сазнању, већ и једини критериј његове предметности. Са овог гледишта сазнање је субјективно, јер се помоћу сензације не може одредити природа објективне стварности; оно је иманентно, уколико је ограничено на област непосредно дате стварности.

Оба ова гледишта, ма да су погрешна, имају историјског значаја. „Први корак у стварима чистога ума, вели Кант, који карактерише његово детињство, јесте догматизам. Мало пре споменути други корак, јесте скептицизам; он сведочи о опрезности моћи суђења, коју је искуство усавршило. Сада је пак потребан још један трећи корак, који припада само једној сазрелој и мужевној моћи суђења, чији основ чине максиме које су сигурне и у својој општности проверене; тај корак састоји се у томе да се подвргну оцени не факта, већ сам ум у целој његовој способности и ваљаности за сазнања а ртот. (Методологија, стр. 388 и 389).

Трећи корак у филозофији, по Канту, јесте критицизам. Њега можемо дефинисати помоћу ова три појма: рационализам, субјективизам, иманенција. М са овог гледишта се тврди да се до правог сазнања може доћи само ако се претпоставе извесни априорни фактори. Утолико се оно слаже са догматизмом. Критицизам се приближава скептицизму, учећи да је наше сазнање по пореклу субјективно и да важи само за искуство. Какав је однос тих гледишта по