Učitelj

Примењена педологија 519

продирати у америчке а доцније и у европске школе принцип, да Бак треба да буде средиште свег школског рада; он мора бити прилагођен његовој моћи схватања, његовим интересима и наклоностима, његовом добу, једном речју он треба да буде педоцентричан. Најосновнија тенденција дечјег доба је, као што смо већ рекли, тежња за саморазвитком и за активношћу. Ђак жели сам да ради, сам да стиче нова знања и раширује свој хоризонт новим питањима. Тежња за делатношћу је доказ његовог здравља. (Да је дете болесно, најсигурније ће се знати по томе, што изгуби интерес за своје омиљено занимање, не игра се, постаје апатично; инфериорно дете, нарочито кретенасто, одликује се некретањем, душевном и телесном леношћу). Кад је дете радознало, значи да је интелигентно. Уколико је човек слабије интелигенције, утолико је сиромашнији са питањима; слабоумну особу карактерише и то, што врло ретко поставља питања, па и кад то чини, не иде до суштине ствари. (Тиме су постављене границе активне методе у школи. Принцип саморадње и самоучења је могућ само код просечних и надпросечних ђака; код поднормалних ђака, а нарочито код ђака помоћне школе, код којих је извор властите активности слаб, главна метода рада је подражавање, механизовано вежбање и навике.)

Хол је својим захтевом, да школа буде педоцентрична, обновио изврсно гесло Пестолоција: пружити руку природи која тежи за саморазвитком — јесте прави задатак учитеља. Наука после стотину година образложава захтев великог Швајцарца: учитељу, учи се стално од својих ђака, посматрај природу у њима! Ми смо досад природу у школи насиловали, правили смо од себе ауторитете, који диктирају. Зато су ђаци школу мрзели и нападали.

Педоцентризам је камен темељац нове школе; то је највећа реформа, која се има извести у школи. Место пасивности старе школе истављамо целисходну активност ђака, а место рецептивности ђака у школи учења долази њихово сопствено тражење нових знања. Нашу децу не треба претрпавати мноштвом свакојаких знања за испит (од којих по правилу само после неколико месеца остају бедни остаци), већ их упућивати на самостално освајање и задобијање новог знања, које ће бити сигурније, верније и трајније. И што је још важније: код њих неће бити угушена тежња за даље самообразовање као код ранијих генерација. Место пасивног примања туђег знања желимо да наши ђаци истражују сопственим очима нове проблеме у стварном животу.

Стара школа је била интелектуалистичка, њен једини задатак био је развијање интелекта, или искреније речено памћења. Задаци нове школе су много сложенији и шири. Свесни смо, да је дете психофизичко биће. Из тога произлази исто тако потреба за старањем о телесном напретку као и о душевном развитку. Разум није све. И друге, не мање важне, стране психичког живота