Učitelj

682 Будимир Стојановић

душе, већ једним императивним замахом простире се до граница најлепше хуманитарности. Отуда, женска деца пружају пример дивне човечности у својим радњама и свакојаким ситуацијама, и јединствен пример за прави извор једне непомућене етике. Уосталом, сви ти њихови поступци имају интерпретирање нечег праисконског у нама, ма да и она сама нису свесна таквога стања.

Уживљавање и саосећавање као најбитнији елементи дечје фантазије нису једини прерогативи у снажном процесу њихове психологије, већ је ту много и других фактора, који складном хармонијом утичу на примање и изражавање свих могућих утисака. М најранији говор као помоћно средство дечје фантазије У драмском изражавању добија већу стабилност у ритму и један пунији и адекватнији смисао.

За међусобно споразумевање деца имају свој говор, којим се свакодневно служе. Она се потпуно разумевају без обзира на количину речи са којом располажу, и често пута њима је довољна само једна једина реч. У присуству старијих деца мењају однос сопственог споразумевања, али када се сама нађу у заклоњеном месту, тада изражајни покрети врше улогу савршеног саопштавања међусобних жеља и намера. Имао сам прилике да посматрам децу како обављају известан посао у игри (грађење кућа, торова, бунара) а да по цео сат и више не проговоре ни једне речи, иако заједнички раде у обостраном помагању и планом извођења и средствима. Често пута, опет, деца у слоговима казују своја хтења, и док ми са потпуним неразумевањем стојимо пред таквом загонетком, она ће тачно знати намеру онога, који је слог изговорио.

Услед ненагомиланости животног искуства и јачег контакта са одраслима, дете не осећа потребу за казивањем свога унутрашњег живота. Исто тако, и његова индивидуалност није изразито приказана, пошто дете истовремено живи и у стварима и у појавама, које су тако јасно потиснуле његову сопствену личност. Отуда, дакле, она велика пасивност у говору најранијег доба, када дете потпуно разумева наше речи, али још не осећа неодољиви притисак да се само изрази. Истина, овде је по среди и физиолошка тешкоћа, али психички разлози имају доминантнији значај. Као пример овога, може да послужи свакодневна појава малишана, који исказује своју сопствену намеру у особи неког другог. „Бата гладан“ — вели нам дете, ма да се то на њега лично односи. Ово индиректно саопштавање у почетку је једини начин да дете изрази своја унутрашња збивања као жеље неког другог у њему. Доцније, овај се начин говора постепено губи, а замењује га директно изражавање једне свесне индивидуалности. Драмски израз у оваквим приликама јако помаже детету да свој речник стабилизује и допуни. Нарочито у подражавањима неке личности са карактеристичним говором, оно ће се вежбати