Učitelj

712 Књижевни преглед

Материјал у књизи подељен је на Ги П разред основне школе. Градиво је израђено потпуно и доследно у духу наставног програма. Исти онај ред који је у програму проводи читаоца и кроз књигу до краја. Штета је што није дато више места обради појединих биљака и предмета у дому и школи у смислу Видеманових препарација на немачком, којих има 450 све удешене за стварну обуку.

Кад истичем ову потребу, мислим првенствено на потребе вежбаонице. На крају књиге су цртежи за први и други разред основне школе. Ова књига треба да стоји увек на столу сваког учитеља

ових разреда, као потсетник за рад. ж. Смиљанић

Проф. К. Н. Корнилов: Психологија детета — превела с руског Милица Цветковић, проф. Издање књижарнице М. Антића, Београд, 1933 год.

Ево нам и другог издања Психологије детета од Корнилова. Преводиоца њеног, драге наше Милице Цветковић није више међу нама, да се радује овоме успеху свога превода. А с правом се ово може назвати успех. Прво издање распродато је већ пре дуже времена, а ништа толико не потврђује, да је дело добро и да је његов превод ваљан колико баш та чињеница.

Мако појава Психологије детета није новина у правом смислу у нашој психолошкој књижевности, она треба ипак да се прикаже новим читаоцима „Учитеља“.

Није потребно рећи да су психолошка испитивања, која се односе на дете и детињство уопште, у сваком погледу ствар значајна и интересантна. Али за нас школске раднике психологија детета има нарочити значај. Свака струка захтева познавање одлика т. зв. материјала с којим ради. Психилогија детета нас упознаје с одликама детињства, с особинама узраста на чији развитак и ми утичемо.

Аутор нас у своме делу Психологија детета упознаје с тим особинама. Износи нам своје мисли и опажања језиком лаким и приступачним. Начин причања му је жив. То су свакако врло важни услови, који могу да омиле књигу. Писац је углавном своју пажњу посветио детету претшколског доба, али говори и о доцнијем развитку. Психологија раног детињства нарочито је интересантан део психологије, јер нам говори о животној фази, која се у многоме разликује од осталих доба живота. Дете претставља ранији ступањ развитка. Васпитач има ту деликатну задаћу да се спусти до душе васпитаника свога, да је разуме онакву, каква она јесте, ако хоће да утиче на њ. А одрасломе није лако у томе послу; није лако снаћи се у додиру с малим бићем сличним толико њему, а ипак и много различитијем од њега. Сам васпитачки такт ту не помаже, не може ни родитељски инстинкт да се ту увек снађе. Треба знања о детету. То знање, знање душевних збивања детињства, омогућује додуше