Učitelj

746 Угљеша Спремо

кад дете упознаје рад људи, мајке, кретање ствари итд. Текју трећем стадију „релације“ оно је способно, да упознаје однос двају ствари, да стиче појмове, да размишља, да разликује узрок од последице. Тада и треба да се почне са васпитањем (мислим на школско васпитање а најраније васпитање даје кућа), јер је У том стадију дух детета најјаче диспониран за разне душевне функције. Тада дете интензивно аперцепира разне претставе, дух је детета немиран и тражи промене; машта је доста развијена, којом надокнађује памћење. Разум а нарочито ум нису култивисани, истина опажају се неке појаве које изгледају као појаве ума на пр. распитује се о природним појавама али оно то ради по умном инстинкту, јер се ум код детета најкасније развије.

Русо уопште не да Емилу да се рано почне васпитавати. „Пустите дете да у њему сазрева детињство“. Међутим показала се потреба да се почне са васпитањем, чим дете ступи у стадиј „релације“. У почетку треба нарочито обратити пажњу на градиво, које мислимо с децом обрађивати. Градиво је опсежно а неоспорна је истина, да оно у несразмерном опсегу и непрактичним методама негативно делује на младе и још некултивисане дечје способности.

Споменуо сам, да су у детета слабе појаве ума и разума, зато је потребно испитати и развити једну од елементарних способности, која влада читавим душевним животом код детета: развој васпитање памћења. Сваки наставник зна какво фундаментално значење за сваки учеников рад има његово памћење. То је онај душевни капитал, који има исто толику вредност као новац у трговини. Без памћења није могућа ни једна интелектуална радња. Оно је један од услова за све радње духа а кад је развијено оно је један од извора снажне и богате интелигенције јер оно њу богати. Како је памћење моћ задржавања и обнављања претстава, то је оно у уској вези са осталим душевним моћима као: аперцепцијом, интересом, пажњом и фантазијом, те овом последњом дете знатно и попуњује памћење.

Пошто је памћење зависно од много околности, то васпитач мора наћи опробана средства за развој доброг памћења. Памћење је код детета више механичке нарави; јудициозно памћење долази касније. Познато је да су деца уопште врло осетљива за спољашње утиске. Што опазе чулима: вида, слуха, пипања, мирисања и кушања они то брзо схватају, али не усвајају све потпуно својим разумом и не задржавају све верно у свом памћењу.

Главни услов за добро памћење је пажња. Без пажње немогуће је имати јасне и трајне опажаје. „Пажљивост је најзнаменитији педагошки моменат код обуке, јер се из ње рађа интерес“ (Хербарт). Дете мора имати добре замедбе, снажне и изразите опажаје о појединим предметима, па да и репродукција претстава, што је уосталом рад памћења, буде сигурнија и плоднија. Памћење је зависно од интензивности првих утисака а ова интензивност потиче или од урођене снаге интелигенције и сензибилитета или