Učitelj

Забавиља 303

особа, која га не разуме, нема саосећања према њему, онда је природно, да код њега убрзо исчезне његова живахна веселост. Отуда у забавишту најглавнију улогу игра забавиља од чије умешности зависи цео рад.

Монтесори захтева од забавиље, да учествује у дечјем раду само као брижљив посматрач, и да објашњења даје само кад јој деца затраже, и кад дођу да је известе о своме успеху у раду. По њеном мишљењу забавиља треба мирно да се повуче из средине деце заузете радом, и да пасивно суделује. Кад затреба иде лагано и ћутећи, приближава се оном детету, што је зове, и врши надзор тако, да онај коме је потребна осети њено непосредно присуство, а да онај, коме није потребна, чак и не запажа да постоји. Ако зажели, да цео разред прекине посао, који их је чак и интересовао, довољно је да тихо каже једну реч или учини један знак, па да сви постану пажљиви и гледају је с интересовањем. У сваком случају треба да се ограничи на то, да помогне детету, да чује позив нормалних инстиката радљивости, које оно носи у себи, и који ће користити његовом развијању, а затим да нађе спољашни предмет, материјал, који даје средина и пружа га тој подстакнутој радљивости.

Монтесори тражи, дакле, да забавиља буде у пасивном стању а да се дете само развија. Центар је код ње дете. Фребел на против тражи, да забавиља буде активна. Она треба да зна безброј ручних радова, да има дара за игру и способност глумачког оваплоћивања, ту животну мудрост, која јој омогућава, да сложене људске односе и сву разновреност културе симболички представи деци у сликама, играма и занимањима, која су им приступачна. Центар његовог забавишта је, дакле, забавиља.

По нашем мишљењу забавиља не сме да замени дечју акцију, али не сме ни само да је посматра. Она треба ту акцију да подстиче, потстрекава, подупире, покреће, потпомаже, утолико, уколико иде постепено, вешто измамљујући, као загрљај и помоћ маме малом створу, које ипак мора ићи само. Зато се деци допушта, да сама излажу своје мисли без сметњи од стране забавиље и без ослањања на њену помоћ. Допушта се да деца у слободном разговору са забавиљом питају, примећују, одобравају. Такав разговор приближава се природном дијалогу и добија живост. Деца су на такав разговор већ научила код куће и он се сада само преноси у забавиште. Нека је то у прво време и најкраћа реченица, ипак је она лични производ дечји. Па и у случају кад дете застане, место питања довољно га је само потсетити: „Па“, „после“, „онда“, да се само покрене дечји дух на даљи рад. Разуме се, да при томе разговору треба имати извесног реда.