Učitelj

Мане и недостаци 59

„мичкога метода при изради нових буквара у нас, не значи никакав стварни бољитак, никакво усавршање и никакво олакшање у извођењу ове наставе у нашим школама ни за ученике ни за учитеље, већ значи уношење једне нове мане, које није било у старим букварима.

Кад се темељно анализирају схватања и разумевања израђивача наших нових и најновијих буквара јасно се види врло оскудно познавање суштине и аналитичко-синтетичкога метода помоћу нормалних речи, и фономимичкога метода помоћу подра„жавања гласова који се чују у природи.

Суштина и једнога и другога метода састоји се у томе да се добије поједини изоловани глас људскога говора, и то онај глас, који деца треба да запазе и да се обуче да га разликују од 'осталих раније упознатих гласова, а потом да се обуче и у томе како се он означава у писању, и како се он написани изговара.

Кад се до појединог изолованог гласа долази по фономи„мичкоме методу, онда се деца упозоре на пр.: на шуштање шуме, на шуштање, или на глас који се чује кад гуска шиче, па се потом од деце тражи да и она репродукују тај глас који се чује кад шушти шума или вода, или кад гуска шиче, и онда се добије изоловани глас ш, потом се деци каже да се тај исти глас чује иу људскоме говору у речима: миш, кош, шал, штап, и другима, а после тога им се покаже којим се знаком тај глас бележи у писменоме људскоме говору.

Кад се до појединог изолованога гласа долази по аналитичко-синтетичкоме методу помоћу нормалних речи, онда се, ако хоће да се дође до изолованога гласа ш узме у помоћ погодна кратка и добро позната реч миш, ако су прва два гласа деци већ позната, па се она анализира: тражи се од деце да ту реч изговоре, затим да у њој изговоре глас по глас, да кажу колико има гласова у њој, који је први, који је последњи а који је средњи. На тај начин се добије изоловани глас ш, па се затим покаже знак, или слово, којим се он пише или означава у писменоме људскоме говору или у писмености.

У томе се састоји суштина оба метода. Но ако се постави питање који је од њих бољи, онда одговор није нимало тежак. Неоспорно је боље да се деца упозорују одмах на поједине изоловане гласове који се чују у људскоме говору, но да се обучавају да уочавају и разликују поједине људске гласове помоћу животињских и других гласова, који се чи!“ у природи, пошто су животињски и други гласови који се чују у природи, само нешто мало слични, а не и истоветни гласови људским гласовима.

У примени фономимичкога метода до појединих изолованих тласова долази се и подражавањем појединих људских гласова, на пр. подржавању гласа који се чује кад дете плаче, кад се смеје, или кад се уплаши. При томе се причају деци приче о некоме догађају, на пр.: како је неко дете потрчало, па је пало и плакало,