Učitelj

276 Милан Шевић

виши позив силно осећао у себи, знано нам је добро. А морали су га осећати у њему и они којима се приближавао или који су му се приближавали, деца нарочито, која су необично осетљива за такав душевни флујид.

Али, рећи ће се, понесен својим мислима и чуствима који су га другамо звали, Ђура је био као учитељ немаран према школи и према деци, и, колико се зна, или бар како се тврди, немаран и као отац према својој рођеној деци. Он, истина, у предосећању родитељских радости одушевљено пева:

Још никако гласа нема Мени, Србину, Да ми јави срећу моју, Твоју судбину.

Да ми каже: „Драги брате, Родио се син!“

Да ми каже да је јунак, Да је Србљанин.

Да нацрта мушко чедо, Да опише сој, —

Да је Србин, да је јунак, Да је пород мој.

И још:

Ако ми родиш сина, Роди ми Милоша Крваво иде време Српске освете,

Требаће земља српска Храбре Милоше,

А тај Милош, ако је још жив (доскора је био), потуца се, изгубљен и незнан, старац од седамдесет година, као ковачки радник негде на периферији Београда или и даље од ње. Други му син, Белу ш, песник и сликар као и отац, умире врло млад, убрзо после оца. Кћи му Тијана, жена Војислава Илића, својом раном смрћу изазива дивну елегију Војиславову 7":

Удар судбине обишб ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва —

Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад,

Ни вреле сузе по лицу ми бледом, Ни смрћу твојом оборен ми над.