Učitelj

284 Милан Шевић

томе ни та страст Ђурина не би му била „у крви“, као што би рекао Симо Матавуљ, него је задобивена, и стим бисмо се могли сложити, — али је Ђураиначе у многим приликама показивао да уме да буде супротиван и да одржава своје ја.

Ко се год мало више заустављао на Ђури, није могао а да не примети колико је он личан, субјективан, свој. То је био повод да чак и у историју књижевности уђе како је Јакшић „потпуно самосталан песник“, „самоук који се није угледао ни на кога“, што је и за нашега Ђуру исто тако нетачно као и за свакога другог песника и књижевника, па и човека уошште. Тачно је пак да се у Ђури Јакшићу човеки књижевник сасвим поклапају, — наш је песник, што је сам собом проживео, то и изнео у својим делима и што је изнео, то и проживео. Али у њега није било само чустава, у њега је било и мисли, тенденције, поуке. Он није био само чист лирик него и дидактичар, — он не износи само оно што је него и како треба да је. Ми не знамо много о томе какав је он био као васпитач у школи, али у његовим списима видимо га и као васпитача народног. Што није досада довољно истицано, он није имао само силно и бујно чуство које је често чинило да се и губио у изражавању онога што је осећао, него је умео и да размишља и да, ако и не непосредно, даје савете и износи корисне предлоге. Ђура Јакшић, необуздани романтик, пише Лопа Тихомира, где нам приказује једнога нашег Оберлина, и поводи се за Чокеом и његовим Злашошворним селом, као што ће касније и Милићевићу свом Селу Злоселици. И у оном буновном стању када настаје већ помало растрежњавање од силнога омладинског заноса шездесетих година, (или се ту указује и друга страна новосадскога живота и рада, опет под утицајем Милетићевим, а оличена у Натошевићу, Радићу и Панти Поповићуг) јавља се као претеча идеја која ће тек касније почети хватати јачега корена: везивање за баштину, чување домаће груде, али и даљи рад од тежачкога, спремање за занат, стварање сталежа који ће бити спона између сељака и господе тако да сви слојеви народни буду повезани једни за други. Он удара и на пијанство, на части, чак и на гостопримство. „То гостопримство, та Србинова љубав ближњему, то неограничено поверење према свакоме човеку, та српска племенитост, то му је уједно и мана с којом се рађа и умире... Та мана могла је некада бити и врлина, али је у деветнаестом веку пропаст његова!... Знао је то добро стари отац Тихомир, па се зато и трудио да своју општину од извесне пропасти спасе.“ Напада и на здравице. „А у Новом Саду би се срушио торањ на саборној цркви кад би се „код Пужа“ попила и једна кватерка вина без петнаест здравица.“ Не штеди ни беседе. „Али зашта су те беседе и од какве су користи овакве какве су... боме, да педите восак из мене, ја вам не

бих умео казати... па бар да не кажу: „У корист страдајуће браће!“ „У корист болнице!“ „У корист овдашње сиротиње!“ „У корист сиромашних ђака!“... Само то да не кажу, могао би им

човек и опростити. Али кад они пију шампањера, играју валцера, мазе се с девојкама, троше и своје и туђе паре, а хоће да им