Učitelj

286 Милан Шевић

то последња реч песникова, — али песник нам у истој песми вели даље да у њему

— — — неста вере дивије Као да нема „више љубави“ !

Има љубави, има милости!

И сада ћемо се опет вратити учитељу Јакшићу. Видели смо да је његов живот његово дело, и да је његово дело његов живот. Од 1857. до 1871. он је учитељ у основноји у средњој школи, у јавној и у приватној служби, с прекидом од готово две године, дакле читавих дванаест година. У књижевника, у кога је дело живот, рад од тако дугога низа година није могао проћи без одјека. Човек, с тако јаким унутарњим животом, није могао затајати што је проживео у себи. И доиста, Ђура много пише о учитељима, и његова је најдужа приповетка „приповетка из учитељског живота“. Како је он описао школу и учитеље» Не увек једнако, као што иије ни могло бити друкчије у човека с усколебаним и комешљивим чуственим дном. Једном се он изједначава с њима, другом и трећом одваја од њих, и ставаља према њима, или бар према некима од њих, у опреку, — и ту се јавља његов „титанизам“. Реч је, дабогме, о старој школи, у којој су се богослови сматрали као једини „стручни“ кандидати, а за које је опет учитељска служба била само привремена. Њима вели Ђура: „Али зато нек не мисле наши богослови да су они [учитељи „из. манастира“ или који нису „добро испекли занат“] и са савешћу тако ниско стајали, као са науком... Било их је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповести божјих... па опет нису крали ни отимали. Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са својом децом.“ У тој својој приповетки (Бела кућица) упознао нас је с једннм таквим учитељем, абаџијом, који је добар учитељ, јер је добар човек. Али и покрај свих разноликости, Јакшић је осетио што учитеље приближава и спаја, нарочито у оно доба. „Учитељи, који су се тога. вечера код кир-Николе и лепе Гркиње сабрали, беху разног узраста, а и црте на лицу беху им разнолике: неки беху црњомањасти, плави; неки опет смеђи; једни беху стари, други млади, лепи и ружни, — како је кога бог створио! А и места рођења беху им разна: кир-Никола беше родом главом из Јеладе, чичаТима Сремац, онај из Бајковца Гружанин, а учитељ трећега разреда Банаћанин. [Бура је био учитељ четвртога разреда.] Али кад се човек размисли, то беше као једна породица!... Једне радости, једне жалости, а скоро та иста судбина у животу: данас су тебе гонили, а сутра мене: данас ћу ја изгубити службу, а сутра ћеш ти; и то ће тако редом... Једног учитеља ће прогонити кметови, другог попови, а трећи ће страдати од господе школских ревизора, — како ком у део падне...“ Али ипак они умеју и да се распо-