Učitelj

288 Милан Шевић

То исто видимо и у Чџча-Тими на више места, и више посредно. Кад учитељи уђу у разред, настаје нема тишина. „Али тај мир трајао је само неколико минута, а после се претворио у неко зујање, од прилике као кад би у скупу много бумбарева слушао; затим си чуо крупан учитељев глас, где грди ђаке, а после писку и јаукање несрећне деце... ученици незнају, аи што знају, не могу од страха да искажу, а овамо опет, учитељи бију; деца плачу, а учитељи карају и грде...“

Чича Маринко се и сам чуди како каменачки учитељ (а то ће бити сам Ђура, Каменац је Сумраковац) може онако лепо и благо да поступа с децом. — може, јер је Ђурин идеални учитељ, он је добар учитељ, јер је благ, он је добар учитељ, јер је добар човек.

И сада се, на завршетку, можемо вратити на оно што | изнесено на почетку. Речено је тамо да је Ђура имао љубави према деци, али да та љубав није потицала из његова педагошкога нагона него да је била саставни део његове опсежније, 'обимније љубави.

Та опсежнија, обимнија љубав његова је љубав према слабим и незнатним, према бедним и незаштићеним, према „пониженим и увређеним“као што је рекао велики Словенин, према свима који се муче и пате, према свима којима „трпија на душу напане“, као што је рекао велики Србин. Та болећивост, самилост, сачуствовање Ђурино могли су бити његов прадоживљај, али се и живот његов силно постарао да се они развију у њему. Свугде је он око себе видео и посматрао, и сам на себи осећао, угњетавање, и национално и економско, и злоупотребу власти и неодбијање „силних од силнијех“, — „многу сам горку чашу попио, многи сам комад сузом топио“, и зато је он био у исти мах, што се онда још сматрало као да искључује једно друго, и националиста и социјалиста. И када се некоме од бедних и невољних учини добро, вели Ђура сећајући се још својих младих дана: „Ја сам се радовао и неко необично чуство потресаше ми душу: милина, сажаљење и саучешће према онима који страдају“ (Успомене другу Јовану Јовановићу). Из тога су необичног чуства извирале његове песме и приповетке, из тога необичног чуства је извирала и његова љубав према деци. И стога је Ђура могао бити немаран учитељ, могао је бити, а можемо слободно рећи и био је, и неспреман учитељ, могао је показивати, и показивао је, „успех незадовољавајући“, као што вели сам за себеу Чича-Тими (они који деле слабе и рђаве оцене не знају да их често дају пре себи него онима којима их намењују), али није могао бити рђав учитељ, јер је имао егоз-а у себи, љубави према малим и слабим који за свој развој траже наше помоћи. Ако и мало знамо о његову учитељскому раду (свису подаци о томе данас врло оскудни и, сва је прилика, такви ће и остати), али ми то осећамо из њетових приповедака, а то су осећали и они који су слушали његову заборављену песму Сеоско ђаче. Учитељски се сталеж може само