Učitelj

Етичке норме богомила 291

својом личном слободом, него су умели да поштују и ценеи туђу, и наједанпут — робови и ропство!

Симеоново царовање крије у својој суштини клице распада бугарске државе, који неизбежно наступи за време цара Петра. Велико је историско питање: ако би цара Симеона наследио један његов близнак или пак ако би његово лично царовање било продужено, да не би и тада распад његове велике и моћне државне тако, и тачно тако, наступио, као што је наступио за време цара Петра Непрекидна ратовања цара Симеона и тешке дажбине, које је његово финансијско управљање наметало народу, произвели су дубоко разорење газдинства. Куда су прошли туђи и бугарски војници, усеви су били уништени, резерве хране разграбљене, земљораднички прибор растурен. Можда беху сачувана велика газдинства епископа и манастира, због особитог и једнаког поштовања према претставницима хришћанске цркве и према самој цркви, које су имали и сви народи и племена око Бугарске. Сељаци су напуштали своју земљу, разорена газдинства, разрушене куће, остављали жене и децу и одлазили у манастире или постајали скитнице и просјаци. Да се дође дотле, да један земљораднички народ, који је по природи везан за земљу, напушта исту, да напушта и породицу, да би нашао личну прехрану, треба заиста да је разорење било страшно. О томе презвитер Козма каже: „Други пак, који су пали у очајање, грешили су још више. Они су се скитали без сталног становања, од града до града и јели забадава туђ хлеб... Или неко, који бежи од немашшине, иде у манастир и пошто не може да се стара о својој деци, бежи од њих, он већ тражи тамо не божију љубав и иде не зато што жели да служи Богу, већ то чини што хоће да ленствује и угоди своме трбуху... осиротела му деца, кад умиру од глади и страдају од зиме, горким плачем га проклињу ...“ (66 и 67'). И тада када су људи напуштали своје породице, све је пало на плећа немоћних жена. Оне остају заштитнице напуштене деце. Наступа једна права еманципација таквих жена.

И, док је народ сиротовао, властела и свештенство су се под утицајем Византије надметали ко ће више земље да приграби од ситних сељака и ко ће више сељака да задржи на приграбљеном земљишту. У колико је осиромашење и обесправљење сељака ишло до крајњих граница, у толико су расли богаство земље, и блесак властеле и свештеника и удаљавали их од народа. Нарочито свештенство се одаде разузданом и беспутном животу. Ту тужну страну историје несрећног бугарског народа презвитер. Козма је насликао силно и осећајно.

Спољашње промене у животу подељених класа испољавају се код њих у дубокој пропасти, а доносе и унутрашње промене: измењени су погледи, напуштени су стари етички принципи, а нови се тешко стварају. Очајање и неповерење народа је било толико

5) По реду цитирамо „Беседу“ Козмину по преводу Киселкова (Презвитер Козма и његова беседа против богомила).

195