Učitelj

8 | Др. Драг. Ђ. Петровић

блем. који ваља решити, ученици, уз помоћ учитеља, направе план за решавање постављеног проблема па онда тај план изводе заједничким напорима. Наставни час претвара се у конференцију којој претседава један ђак. Да би ученици били активни, учитељ мора бити пасиван, и зато се он повлачи у један кут, па одатле посматра ток рада, трудећи се да без велике нужде не интервенише никако. Један ђак чита свој реферат о питању које се налази на дневном реду, а други води записник о свему што се догађа. Највећи интерес побуђује дискусија која се развија после прочитане расправе: изнесене мисли се критикују, одобравају, дискутују, одбацују. Има ту и шала, добацивања, иронисања и духовитих примедаба, те су сви живи и весели. Ако се учитељ каткад умеша у дискусију малих кавгаџија, он то не чини зато да им нешто прича и саопштава, већ да их пита, потстакне, упути и посаветује. Додајемо још да модерна школа обраћа особиту пажњу на екскурзије, јер у њима види богат извор доживљаја који се могу обилато искоришћавати за наставне сврхе. Цртање, писање и ручни рад имају исто толики значај као ин научни предмети. јер они нису само средства за изражавање ду шевног живота већ и средства за васпитање омладине у уметничком правцу. Сваки пригодан догађај од васпитне вредности, ма где се десио, третира се слободно у учионици, без обзира на то што није предвиђен у програму. Ако у обради градива треба да се држимо каквих ступњева, онда то нису хербартовски формални већ радни ступњеви, којима се развијају критички дух и оригиналност стваралаштва. Ученици црпу знања из књига, часописа и новина, а још више из посматрања природе и њених објеката, из посећивања музејских, фабричких и уметничких установа, из коресподенције са разним личностима, из распитивања код родитеља и рођака итд. Завичајна настава, ослањајући се на ученичка опажања, лична преживљавања и конкретне прилике у којима ђаци расту, претставља читаву ризницу одличног градива за сву наставу. Ако не у старијим разредима, оно бар у млађим, наставно градиво се не цепка у засебне наставне предмете, већ се изучава онако како га животна стварност пружа. Заинтересовани постављеним проблемом, ученици сами траже и доносе у школу наставна средства ка што су: албуми, модели, књиге, рељефи, цртежи, писма, апарати, новине и др. Пошто су испити врло мучна работа, они се просто укидају. Ученицима се даје пуна слобода у опхођењу, говорењу, питању и раду. Казне се не примењују или се бар брижљиво избегавају. Између учитеља и ученика односи су срдачни и пријатељски, јер је учитељ само старији друг кога ђаци зову по имену без нарочитог титулисања. Сваки даје оно што може а не што треба. Да би се и по спољашности ново разликовало од старога, уобичајене скамије у учионици замењене су столовима и столицама, који су постављени у полукруг, како би ученици могли видети један другога.

Ето то је нова школа, удешена по ученичким жељама и интересима, на основу принципа активности и слободе.