Učitelj

О радној школи 435

Како онда разликујемо стару школу од нове» У чему ћемо наћи сигурну границу између њихр Свакако не смемо се задовољити површним упоређивањем, потребно је ићи до корена ствари. Обично као стару школу разумемо и сматрамо школу, која је заснована на педагогици Хербарта и Цилера. Хербартовска школа поникла је конзеквентно из Хербартове психологије и филозофије. Хербарт, атомистички плуралиста, нашао је објашњење душевнога процеса у претставама. Претставе, као јединице, способне за најразличитије комбинације, биле су за Хербарта добар темељ, на коме је могао изграђивати своју математичку психологију. Претставе у потсвести, њихова тежња да се одрже, њихова узајамна борба с другим претставама и борба да се ослободе притиска и појаве у свести, то је схватање које је одвело к упоређивању претстава са силама. Као силе и претставе се могу сабирати, одузимати, могу се мерити. То схватање, изгледа, да је било једино згодна полазна тачка научне психологије. Лако ћемо схватити, да су тим лепим надама жртвовани лаког срца осећања и воља. Воља је према Хербарту само резултат претстава, осећање пак пријатност или непријатност, које потиче из слободног појављивања претстава, односно њиховог спутавања и ослобођења. Дакле нешто споредно, другостепено.

У педагогици психолошка теорија Хербартова имала је далек домашај. Ако су претставе тако важне, да од њих све зависи, онда им је потребно при васпитању поклонити највећу пажњу. Пре свега потребно је калемити детету што је могуће више добрих претстава. Онима, које су од нарочите вредности, потребно је омогућити преимућство над осталима; дакле, увек се к њима враћати, увек их истицати. На тај начин ће одређени комплекси претстава (религиозни, морални) задобити такву снагу, да ће над сваком новом претставом, која се стиче, завладати старије претставе које ће одлучивати о унутрашњем животу човека. Дакле, све зависи од претстава и њихових узајамних односа. Ако се жели да се васпита добар човек, формираће му се добре претставе, а тиме је већ зајемчено, да ће то бити човек који ће добро радити, јер је рад само последица и резултат односа претстава. Видимо, да је то рационалистичко схватање васпитања. Као просветитељи, тако и хербартовци су очекивали много од васпитања. Та њихова вера јасно је изражена појмом „васпитна настава“, која не значи ништа друго него факат, да је настава једини сигуран пут који ће ђака довести до циља васпитања, а који значи добар човек. Радило се само о таквом стварању услова, да ђак на најлакши начин стече претставе и да их проживи. Сума мудрости била је на страни учитеља. Он је све имао јасно у глави, све припремљено да ђаку преда. А ђак је морао веровати, да је то, што му учитељ предаје, најбоље, да ће му то користити и кад моментално не зна шта ће са тим знањем. Идеални ђак у хербартовско-цилеровској школи био је према томе онај ђак, који је захвално слушао сваку реч учитељеву, који је ћутио и памтио, који је допуштао да га учитељ води без примедбе, који је памтио без много критичког посматрања задатке из уџбеника, једном

28%