Učitelj

ложај постаје им идеал. Жеља за влашћу стално јача. Оштро мотре манире и опхођење „политичара“. Младић од 19 година: „Ја имам доста другова које млого волим. Највише их волим зато што ће ми треба'у некад. Ја се са свима дружим и сви ме воле. Кад будем мало стареји, мислим да будем нешто у општине. Право да ти кажем, допада ми се живот наших општинара. Мој отац је пре'седник, па фино, брате: кошуља сваки дан ки стојећа, пеглана крагла, очишћени опанци, одело чисто и цело, па само седи и суди. А његово друст'о, каљаво и поцепано, по ваздан ради... Други (18 г.): „Ја имам пуно добрих другова. Ја се са свима дружим и све и' волим. Још мало, па ће ме они изгласа'у за пре'седника. Е, млого волим да судим. И', кад седнем ја тамо, па им заповедам! Само треба човек да уме лепо с друстем. Наш пре'седник баш уме да га воле људи. Свакога лепо саслуша и лупне по рамену. Тако и ја шљепкам мо'е другове“.

Има случајева и код младића да се другарство заснива на родбинским везама. Оно је обично отпочело у детињству, наставило се у школи и доцније. Једном младићу (18 г.) најбољи је друг брат од тетке. „Са њим се ја дружим још из малена. Кад смо пошли у школу, зајно смо учили и зајно смо се играли. А кад смо искочили из школе, зајно смо чували говеда. И сад свуд по сабора идемо зај'но.“ Па образложава дружење с тим рођаком: „Ми смо наши, па боље да се ми дружимо, но да тражимо друге другове“. Други (19 г.): „Ја највише волим С. Ми смо својтина. Изма идем код његове куће, и он долази код наше. Идемо зајно и у планину и на сабор и свуд. И моји и његови воле што се ми дружимо,. Па, боље и јесте да се дружим с некем из моје фамилије, но с онем што ми није ништа“.

Младић се дружи не само са вршњацима у своме селу него и са вршњацима у осталим, нарочито суседним селима. Са њима успоставља другарске односе преко својих рођака из своје средине. И од њих бира, обично једног, за најбољег друга. Њему одлази у госте о слави, литији и сабору. Преко њега приказује себе у најлепшем облику оним људима који имају кћери за удају и обавештава се о честитости и уопште ваљаности оних девојака за које му „зборе“. Раздвојени у време великих пољских радова, ретко се посећују, те са силном жељом очекују дан када ће се састати. Тада не могу да се напричају; кроје планове о женидби и о свом будућем животу; обузима их неко пријатно расположење, осећају да их нешто чврсто привлачи; хтели би да су стално тако заједно и тако весели. Растанак им тешко пада на срце, особито онима које није везало користољубље и обично познанство, већ чиста другарска, а потом и пријатељска љубав. Друже се вршњаци сличног животног схватања и приближно једнаке имовине. „Домаћински синови“ одлазе себи равним друговима, а младићи наклоњени неморалним радњама траже друштво вршњака сличне природе и ван свога завичаја. Младић (19 г.) у разговору каже: „У сваком селу имам по неколико другова. Ја сам волео да свуд познајем по некога. Кад је сабор у некем селу 'де имам друга, не бринем, де ћу да оставим коња и чезу. Ручам код друга.