Učitelj

ние

чају трпељивог члана друштва. На први поглед изгледа као парадокс, али уствари претставља несумњиву истину, да егоистичке наклоности побуђују човека да тежи срећи групе којој он припада. Он налази задовољство у њеној срећи и пати од њених неуспеха и недостатака.

Човекове друштвене склоности не ограничавају се само на групно осећање, које га побуђује да остане у кругу других и да тражи друштво. Оне се испољавају такође и у томе, што је човек склон на уступање, на потчињавање, подражавање и стављање на расположење вођама и онима који поседују вишу власт, зиђпиззуе ргорепзћу — по изразу Мак-Дугала.

Заједница многострано утиче на човека, „Човек није само индивидуа, каже Хедфилд, он је свет у „коме се одсева друштво у минијатури“.

Од времена кад је постала социјална психологија много се пажње поклања утицају гомиле на човека. Чврсто је установљено, да се човек сугерира расположењем гомиле и да се у гомили његови доживљаји појачавају. Та два утицаја се могу назвати тенденцијама унификације и интензификације.

Гомила, каже Тард, „поседује просту и дубоку снагу великог унисона“. Када неко заједничко осећање, као што је, на пример, осећање националне части или патриотизма, одушевљава читаве народе, оно може да добије облике болесних наступа (А. Фулје).

Сугестија и зараза као средсшво ушицања гомиле на 40века и примери масове прилепчивосши. — Средства којим гомила утиче на човека јесу сугестија у правом смислу те речи. За ч0века који се налази под утицајем сугестије карактеристично је потпуно отсуство мисли и необично лака узбудљивост. Човек који је запао у гомилу утолико се подаје њеном расположењу, да се у целини сусређује на примању речи и различитих спољашњих утисака. „Бесмислена сугестија, бачена од стране гомиле, може да изазове такву узбуну осећања и делања, која уништава неке резултате који су постигнути радом читавог поколења“ (Болдуин).

Међутим, из овога не треба изводити закључак да гомила увек личи на „грабљиву, крвожедну и ненаситу звер“. Лебон, чијем перу припадају позната испитивања колективне психологије, а посебице психологије гомила, стоји на гледишту да се гомила подједнако лако преобраћа у жртву и у џелата. „Хероизам и самопожртвовање, каже Лебон, чешће показују гомиле него поједина лица. Гомила чини некад страхоте, полазећи од највеликодушнијих и некористољубивих побуда“. „Фанатици и тирани свих времена увек су без тешкоћа налазили гомилу која је готова да иде у смрт ради заштите ма какве ствари“. „Да би смо овладали гомилом довољно је да је приволимо да себе заволи или да јој узбудимо бојазан према себи и то пре инстинктом престижа, него силом“. Њени рушилачки револуционарни инстинкти су пролазни, разјарена гомила врши страшне потресе, али већ сутрадан она

Учитељ 7