Učitelj

119

на лниинлилилиилиниииниииа пива

интензивности. Стварно, бајка није створила фантазију, него је фантазија сшворила бајку. То је теориски основ који ослобођава мисао књишке укочености и догматизма и пружа могућности за прогресивнија тумачења живота. На том основу ја сам само кроз савремену стварност видео дете са измењеном психичком основом и тражио за његов дух нову садржину. Са тога становишта нашао сам да је у патријархалној породици, у којој се дете налазило удобно скоро као у колевци, његова психичка основа била ближа бајци и кроз њу се његов дух дуго формирао. Али сам са тог истог основа видео да дете савремене стварности, пореклом из малограђанске или радничке породице која је подривена а великим делом и растурена, нема више исту диспозицију и исти интерес за бајку. То дете, чије је детињство лишено мајчине нежности, које гледа страховиту борбу својих родитеља и са њима заједно подноси тегобе живота које та борба намеће, излишно је кљукати фантастичним причама о Црвенкапици, Прекрасној Василиси, Џенабет девојци, Баба Јаги итд. већ му треба једном здравијом литературом и садржином омогућити да живот схвати у правој светлости. И пред том стварношћу није ни требало никакво устручавање да тврдим, да се за многе од нас ствари сасвим друкчије отсликавају, и да је заиста скинута маска утопистичког идеализма и да нам се указује стварност историског збивања.

Али за г. Поповића било је много важније да удари на моја социјално политичка гледишта и да кроз ту критику испољи свој антимарксистички став. Ко пажљиво прочита одговор г. Поповића, неизбежно долази до уверења да је г. Поповићу стало до тога да своје идејне противнике пошто пото искључи из дискусије, да им одузме прилику и могућност да говоре. Његово алудирање на „чрезвичајне“ органе С. Савеза јасно говори да је он напустио начелну полемику и пренео дискусију на терен на коме ја не стојим на равној нози са њим. Тиме је показао да је нелојалан полемичар и да је погазио главне постулате објективности и начелног расправљања. Отуда гротескно звучи његово тврђење да он поштује слободу савести и слободу изражавања мисли. Под данашњим условима за јавну реч ово није ни прилика, ни место за једну озбиљну дискусију по овој материји. Ако се хоће, ни сам г Поповић својим критичким опсервацијама није пружио нимало стварног интереса за једну такву дискусију са њим.

Прелазим преко уобичајених фраза о некој мојој демагогији или пропаганди. За сад ћу се ограничити само на једну констатацију, остављајући да о томе опширније проговорим у повољнијој ситуацији. Наиме, за карактеристику објективности г, Поповића у питању руске школе и друштвених прилика доказ је чињеница да је он своје гледиште о совјетској школи створио на основу цигло два чланка С. Хесена, објављених у Учитељу. Ако су тамо брзе промене у погледима и ако се стара гледишта лако напуштају и замењују новим, то је само један сигуран доказ прогреса. Процес стварања иде брзином која би се могла назвати чудовишном када не би била објашњена ослобођеним

8“