Učitelj

новог режима мењају своја политичка начела, таквим својим држањем пружали „сигуран доказ прогреса“, или поступак неких наших влада са извесним законима које су кратко време по 0о6јављивању морале да мењају, такође би био „сигуран доказ прогреса“ тих влада! — Сумњам да и самг. Тодосић тако мисли, али би морао, кад би био доследан и објективан. Јер, не може се међусобно побијање генералних линија владајућег режима у једној земљи назвати „сигурним доказом прогреса“, а у другој незнањем, неспособношћу и реакционарством. О истим појавама паметни и непристрасни људи исто мисле. И случај са С. Хесеном је такође поучан за објективност г. Тодосића. Пре свега, ја ништа нисам причао „напамет“, него се из чланка јасно види да се позивам на Хесенов напис објављен у „Учитељу“. А ако г. Теодосић мисли да Хесен лажно "приказује школске прилике у Русији, изко је Хесен своје радове писао искључиво на основу совјетских извора које увек тачно наводи, онда се г. Теодосићу пружа ретка прилика да утера у лаж једног научника свешског гласа. Само ће се морати постарати за озбиљније доказе, него што је овај о Педологији Блонског. Чињеница да је 1934 г. издата у Москви проширена Педологија Блонског као званични уџбеник, ни мало не доказује да пре тога Блонски није био осумњичен, а његови списи забрањени омладини. Из поменутих чланака од Хесена видимо да су још почетком прве пјатиљетке дотадашњи совјетски педагози Пинкевич, Пистрак и Блонски били ожигосани да стоје под утицајем опортунисте Н. Бухарина. За време култпохода 192 91931 г. најважнији совјетски педагог је Шуљгин, чувен са својом теоријом о „изумирању школе“. Пошто се култ-поход завршио срозавањем квалитета школе, 1931 32 г. настаје преокрет и води се борба за „квалитет школе“. Настаје ликвидација свих теорија о совјетској школи које су заступали Калашников, Пинкевич, Блонски, Шацки, Шуљгин, Пистрак, Рјапо и Луначарски. Дакле, видимо, да је поред Блонског и Пистрак био пао у немилост код совјетских властодржаца. Ипак то није сметало, да кад је усвојио „најновију генералну линију“ и кад је свој уџбеник педагогике написао према најновијим „стабилизованим“ плановима и програмима, тај је уџбеник Наркомпрос одобрио и прогласио за „стабилизован“. И баш у томе уџбенику стоји да списе ЛП. Блонског, Н. Крупскаје, М. Шуљгина и др. не треба давати студентима у руке. Па зар то што је учинио Пистрак није могао да учини Блонскир Зар није могао и он да се повинује најновијој линији совјетске просветне политике и педагошке теорије, па да и он своју Педологију „стабилизује“> То би само био „сигуран доказ његовог прогреса“. — Не само да је могао то учинити већ је морао, иначе је не би могао штампати. — Ствари треба пажљиво читати и свестрано о њима размишљати, па затим судити, а не темпераментно и на пречац доностити закључке о „извртању“.

Ништа боље не стоји ни са „правилним“ схватањем и тумачењем марксистичке дијалектике. Наши марксисти веома много замерају д-р Бубановићу што је у Енгелсовој дефиницији дијалектике употребио реч „свеукупни“, а не „општи“. Г. Теодосић