Učitelj

Овако одвећ општи методолошки појмови, као превелико проширене апстракције, које у „јединству множине“ обухватају све „саставне делове васпитне функције“ (васпитаника, васпитача и средства васпитања), утолико губе од сваког свог реалног смисла уколико су већма проширене и уопштене, те су утолико и за саму стварност васпитања од мањег практичног значаја. „Дајући своју дефиницију“ методе васпитања, Младеновић нам даје такве опште речи које означавају све, а у оквиру васпитања и васпитне методе не значе ништа, као: „васпитна функција“, „суштина васпитања“, „јединство у множини“, „пуна сагласност“, „правилан однос“, „правилно општење“ и много друго. Такви често употребљавани неодређени изрази доказују више обиље фраза него стварно испитивање чињеница за „самостално изграђивање гледишта на свет“, по коме се тражи „функционално васпитање“, и то без икаквих нормативних вредности. Полажући на такву основу захтеве за „васпитача као претставника културних вредности и као субјекта васпитања“ (116), у густој магли принципа васпитања, којих ћемо се у наредном чланку дотаћи, истиче се управо слепа активност духа, на коју ћемо доћи касније код питања васпитања воље. Притом се и само учење о методи показује посве извитоперено. То доказује и сам Младеновићев „педагошки реализам,“ на коме се зато морамо задржати.

Да би „педагошким реализмом“ поставио своје гледиште, писац је као лонце пообарао сва „гледишта која не одговарају васпитачу“ (124), па према томе и сва становишта која се противе његовом. Тако се тамо устаје против сентименталног натурализма Русовљевог, против фатализма Шпенглеровог и песимизма Шопенхауеровог, као и против релативизма, по коме „гледишту нема ничега апсолутног, датог унапред без сваких погодаба“. Најзад, одбацујући та гледишта са К. Штурмом, Младеновић одбацује и нормативни идеализам Штурмом. Отказујући му даљу своју сагласност, он напомиње:

„Је исто мора да учини и сваки други све док проповедници нормативног идеализма не одговоре на питање: које су то норме од апсолутне важности што све скупа чине идеал за цело човечанство“. Па даље идеје за Младеновића „третстављају у најбољем случају само правне форме, чија (се) садржина произвољно испуњује... Поред тога, педатотика. која би се заснивала на таквом схватању морала би се сама. одрећи претензије да буде права. наука, јер се науке баве тстраживањем истине а не норми и идеала (126),

Према тако високом своме мишљењу о педагогици, застун-

Ник „педагошког реализма“ овако даље поставља и образложава своје гледиште:

„Васпитач мора да заснива своје гледиште на научном испитивању вуштине васпитања. Он због тога мора да буде реалист“. Главно је, да се ту са Петерзеном мисли на „реализам који полази од онога што јест, узима ствари и односе у свету, стара се додуше да их сазна у њиховом раду и по њиховој важно“ сти, али не сумња сам у ту могућност, .„Мишљење ш егзистенција. (оно што јест) нису одвојени светови и не могу водити дуализму нити скептицизму, јер је мишљење првобитно дато са стварношћу као и свака друга козмичка, чињеница. У мени или у свету“. Е

То је гледиште педагошког реализма Петерзен—Младеновићевог. На то гледиште они навлаче и Песталоција, налазећи с