Učitelj

пате иЕНЕЕЕНАИНИЈА ЕНЕН АНЕ ЕНЕН ВИ и 223"

Зашто се М. за потврду „свога"' тројства не позва ни на једног“ писца ни филозофа Мисли ли он да други треба да тражи од кога је шта рђаво примио: Или можда мисли да је боље, ако и сад воступи као онда кад је покушао да Аристотелову „средњу меру“ на један немогућан начин протури као своју: Донекле има и право, јер људи имају преча посла него што би било испитивање порекла његових бескрајних и невероватних бесмислица. Покушајте на пр. само да доведете у сагласност његову „средњу меру“ с његовом. „филозофијом живота кроз контрасте' и са напред изложеним „трихотомним принципом“, па ћете и сами увидети сву бесциљност таквог подухвата.

Још нешто на овом месту. М. моју поделу ради техничког савлађивања градива идентификује с „поделом педагошког система“. За њега су такве ствари, с погледом на постављени смер, обичне. Ја сам на више места у књизи, а опширно у „Додатку“ говорио о томе да је обрада једног завршеног педагошког система још у току и навео, каткад до појединости, разне покушаје и погледе у том правцу. М. очигледно није то читао или је читао па прећутао, а мене овде напада што нисам био толико неувиђаван као он, па да уобразим да дајем један завршен систем. Нападање тога ради њему, разуме се, не смета да редовно и ружно напада моју — ..пусту вољу“ за оригиналношћу. (Он, међутим, тврди да постоје „опште утврђени логичко-методолошки · (он увек додаје реч „логички“) принципи који важе за све науке, па и за педагогику“ и тиме наговештава скоро готово решење питања о завршеном педагошком систему. Узалудно је ту питати: који су ти принципи и ко их је „утврдио“: М. би поновио све оно чиме пуни

стране својих књига: „средња мера", „филозофија живота кроз контрасте"“ а у исто време и помоћу „трихотомног принципа“, „диалекти- · чко-логички 'односи“", „идеја водиља", „двострано посматрање“ итд.,

итд. Фразе које ништа не кажу кад им се потражи смисао. Ко хоће, нека пође за њима, па ће видети да ће стићи само у — царство бесмислица; ко би пак хтео да сазна како педагогика стоји у поменутом погледу, може то да учини из прегледа разних праваца и погледа у „Додатку“ моје педагогике, а њих М., као што рекох, и не помиње из појмљивих разлога: не би ипак могао овако да пише.

Морао сам да уђем опширније у анализу „првог примера", на основу кога М. изводи закључак о „површности, ненаучној и нефилозофској обради Младеновићеве педагосгике“. Њега је Шпрангеров израз, изгледа, незгодно погодио, јер, као што се видело, М. усваја „старо ногаре“ на грубљи начин него што је оно ма кад схваћено. О савременом психолошком, филозофском и педагошком сазнању М. не зна ништа, али о томе доцније. Слично „светом тројству“ ја бих Могао и сваку другу његову реченичку збрку да анализујем, разуме се, .