Učitelj

2768

оздрављење општих прилика у својој основи противан уставу, јасно нам доказује да од федералног правосуђа можемо у том погледу очекивати врло мало схватања за чињенице и потребе садашњице.

Успркос хетерогене природе америчког васпитања, успркос знатним пометњама у схватању коначних циљева и метода васпитног процеса и успркос привидном неуспеху социјалног планирања у широким сразмерама целог народа, ипак можемо рећи да се постигао извесан напредак. Све су то, разуме се, тек почеци. Највећи део посла тек нас чека. Једно је извесно: да нова мерила, која васпитање схватају више у појмовима социјалног оцењивања вредности него оцењивања индивидуалног и која школу учлањују и у мимо школски живот, полазе од друштва као основице на којој долази до сарадње свију установа што се старају о општем добру, да она уче више у појмовима функције него у појмовима саме идеологије, и да школа постепено преузима потпуну одговорност за социјално планирање путем наставе. А извесна је и једна друга ствар: да је тај метод постепеног постизавања резултата много спорији, тежи па и неизвеснији него убрзани методи тоталистичких диктаторских држава. Али ништа није тако извесно као то да је то једини метод помоћу кога се могу одржати и развијати основни принципи демократског друштва.

Написао Френсис Браун (Ргапсл5 Ј. Вгомп), професор

педагогике на „Мем Хогк Џпмегзну". Са чешког пре-

вео из часописа „Зостојодјска гемџе" (Брно) дозволом редакције: Ферд. Ј. Маслић (Праг)

ПРОБЛЕМИ И ПРАВЦИ ЕТИКЕ

Свеколико човеково испитивање тежи у првом реду за тим да испита оно што је стварно, што постоји. (Оно, према. томе, хоће да утврди, да опише и да објасни чињенице стварности.

Међутим, тиме се, дабогме, задовољавамо само тада, када не можемо да мењамо те чињенице, као што је то, например, случај код природних закона. Када, дакле морамо узети те чињенице онакве какве су оне уистини, у самој стварности.

А тамо пак где односи околнога света зависе и од наше воље, где, дакле, наш утицај може да буде од пресуднога значаја, тамо се, дабогме, не задовољавамо само тиме да сазнамо постојеће односе. Тамо се питамо, како можемо учинити најбољу употребу од нашега утицања на тај околни свет људи и ствари, на ту околину, каква, наиме, треба да буде та околина, да би најбоље одговорила извесним циљевима, и како треба да се односимо према тој сколини.

Свака наука тежи, према томе, да нам покаже било оно што јесте, било пак оно што треба да буде.