Učitelj

могао обићи кад је говорио о немачком национализму, за М. је подесан „доказ лому“ да сам уносио „хетерогни" материјал у књигу, али излагање о немачком национализму М. не сматра ни као сувишно ни као „хетерогеност". Таква је његова „логичност“. Због ње сам ја још крив што нисам навео неког „нашег родољубивог песника и националног радника“ кад сам говорио о — немачком национализму, јер је у тој вези само о њему реч, Па није само то, него се на тај начин прећутно признаје да је Хелдерлин, кога М. малочас огласи скоро за „антидржавног", био ипак родољубив — све то у знаку многоистицане „логичности". А шта тек да кажем о периоду као што је „јуриша и навале": М. је за потребе свога укусног стила тако превео израз „Зил ипа Огапа'' којим се обележава врло плодно и значајно време у духовном развитку немачког народа. (С таквим знањем немачког језика и с таквим познавањем ствари не би извесно ни средњешколац импоновао, јер израз Упит ипа Огапда за сваког другога сем М. у наведеном случају означавају период „полета и бујности" (то М. није можда тако „укусно" као „јуриша и навале“, али би требало да бар објасни ко је „јуришао“ а ко је „наваљивао“'). Претставници су тога доба у немачкој књижевности, поред осталих, и Гете и Шилер који служе као духовне вође немачког народа и чија је вредност, као што се зна, призната и изван немачких граница. За М. то је „најмучнији књижевни период“ с „болесним духом“. Он ништа не каже да ли су Гете и Шилер „подлегли“ или срећно „надмашили" што несрећном Хелдерлину и поред његове „највише истине о животу“ није, ето, пошло за руком. И то М. сервира у органу учитељског удружења!

А само би се смелом неистином могло назвати тврђење да ја, гово- ·

рећи о нашем националном васпитању, нисам наводио наше примере и нисам имао на уму наше прилике. Ко хоће да види колика је та смелост, треба да сравни тврђење М. с одељком моје књиге који говори о том питању (стр. 406—422).

Кад је реч о држави као васпитном фактору, М. иде у извртању

тако далеко, да оно, како би он рекао, „мирише“ на — провоскацију.

На стр. 332 он каже да сам запао „у чудну школско-политичку логику" (каквих ли ти све логика нема по њему!), по којој би разлог што у прошлости и садашњости има педагога који траже да се државни утицај на васпитање ограничи — био у спорости државне администрације, па узвикује: „Такав разлог је толико ништаван, да се његово истицање показује управо као смешно. Јер експедитивност се увек даје постићи а спорост убрзати“. — Дакле: тачно је што сам рекао али је „ништавно“ и „смешно“, јер се може поправити. То је иста „логичност" као што би била и ова: постојала је могућност да М. досад научи како се мисли а с тиме и како се пише, али кад није — онда "треба просто прећи преко тога, што публика и чини док је то лична ствар

обмана ови а

МУР И ацс 3. 5