Učitelj

иншнинииниилининииниинсисесшиианнинииисеа 301

у машину). За остало се не може веровати да неко било из нехата било из пометености а не намерно говори и тврди овакве неистине, а намерне неистине се у мојој књизи називају лажима. Он, а не ја, ставља поред речи „народност“ реч „нација“ (у загради) и тиме сам намерно ствара „пометњу“ које у мојем тексту нема. „једна једина реченица", у којој треба да су се „стекле двојаке грешке", не гласи онако како ју је он навео већ:

„Израз нација према употреби у нашем језику одговарало би изразу народ, а националност изразу народност; у другим језиниња оба она имају обично исто значење и облежавају народност.“

Од ове реченице М. је изоставио све речи штампане курзивом, па тврди да је онај осакаћени део — моја реченица, а већ да не понављам што поред предњег јасног текста он реч „нација“ ставља поред речи „народност“ као идентичну. Да би непоштење, које се огледа како у овом поступку тако и у закључку који он на основу таквог свога поступка изводи, било веће, морам напоменути да сам ја на истој страни моје књиге где наведена реченица почиње рекао и ово:

„Док је за већину народ политички а нација етнолошки појам, дотле појединци (на пр. Петерзен) обрнуто мисле.“

Кад ни ово није сметало М. да се пита „да ли реч нација у нашем језику значи нешто друго према ономе што она означава у осталим језицима“ итд. — онда такво питање може потицати само од непоправљивог увијача, јер се не може претпоставити толика умна пометеност код лица које због ње није изоловано. Ако већ, као што из целога написа њиховог произлази, не прати савремене појаве у другим земљама, његова је ствар; али кад он доиста брка те појмове и онда кад су они тако оштро подвучени и подвојени на примерима, да се ненамерно не могу бркати, те, како изгледа, ни сам не зна ипак одређено коме народу а којој народности припада, онда му извесно није криво унутрашње осећање него замраченост због „логичности"“ и „диалектике". Из моје се књиге могао бар поучити да припада југословенском народу и српској народности.

Све су ово примери само из прве, јануарске свеске „Учитеља“, а њихово богатство већ у тој свесци није овим још исцрпљено. Ну, зар би имало смисла да и ја и читаоци губимо више времена него што се мора око небројених бесмислица, провидних неистина, извртања, ситних и простих пакости које се налазе скоро у свакој реченици како у тој првој свесци тако и у оној. бескрајној гомили слова која је досад у „Учитељу“ заузела простор од 11 метара дужине (ширина је 12 см.): Не увиђам разлог да бар себе казним таквом једном казном као што би била кад бих некако приморао себе да целу ту дужину прочитам пажљиво до краја и — коментаришем. Успех таквог подухвата био