Učitelj
авина 09
Свети Сава је први српски архиепископ, први Србин, који је својим духом био кадар.да одмери вредности Христове цркве за одржање и подизање или, како се данас каже, за васпитање својих саплеменика. Он се определио за источноправославну цркву. Ово опредељење је значило пре свега опредељење за српскословенски језик, што је несумњиво омогућило српском народу да избегне у свом даљем развићу болно цепање националног тела на редове које би, поред разлике по крви и имању, делила још и разлика по уделу у образовању говорно (тј. духовно) различном од народног. Он је својим прихватањем српскословенског језика ударио и прве темеље старој српскословенској књижевности, и, у исто време, омогућио природно па према томе и најнепролазније испреплетање дотадашњих вредности народнога духа са новопримљеним и новопримљаним. Многобоштво и хришћанство, католичанство, протестантство, мухамеданство, мојсијевство и православље, захваљујући оном ставу, који је још у ово доба св. Сава усадио у душу српског човека, нису на српском историјском тлу никад дошли у онако тешке опречности као што се то дешавало другде.
Свети Сава је духовни праотац српског васпитања и у једном другом погледу. Он се снажно угледа и на друге. Сва његова писана дела упућују на византијске узоре. На ове узоре указују подједнако српско средњовековно грађевинарство и сликарство, којима је, својим заузимањем за подизање црквених грађевина у Србији, св. Сава такође дао најсјајније потстицаје. Свети Сава је умео да осети да без угледања на друге културе и без њихова плодна асимиловања није могуће досегнути духовну висину других култура. Он је и по томе указао српској педагогици на један од најзначајнијих путева за даље умножавање и усавршавање духовних вредности појединца и народа.
Дело које је отпочео св. Сава није прекинуто чак ни косовском катастрофом 1389. Као што показује заснивање тзв. књижевне и правописне, познате ресавске школе, Србија Деспота Стевана (13891427) је, после пада хришћанских балканских држава под Турке, још располагала са довољно моралне снаге да се с правом може сматрати за „последње уточиште православног хришћанства на балканском полуострву“ (В. Јагић).
2. Улога народног предања и ренесансе у српском васпитању
Овај лепи развој, који је много обећавао, прекинут је падом свих српских земаља под турску власт у другој половини 15 века. Православни монаси више нису покретачи. Они су чувари стечених вредности и саосетљиви изграђивачи спона између стечених вредности и народног предања. Ово тихо преобличавање народног живота под утицајем вредности однегованих у средњовековној самосталној српској држави и цркви налази свој коначан израз у стварању народних српских умотворина. Овако постала народна поезија српска одиграће значајну улогу у одржању српске националне свести. Њој ће тачно бити досуђена она улога у српском васпитању коју је много векова раније одиграла Омирова поезија у грчком васпитању.
Ренесанса је на српском приморју наишла на плодно тле, али се њени. стваралачки утицаји могу меродавно искористити једино