Učitelj

морно долази међу апстиненте интересујући се до последњих дана за напредак трезвености. Готово пред смрт објавила је своје последње чланке: „Жена и сузбијање алкохолизма“ у листу „Југословенска жена“ и „Алкохол и нећудоредност“ у листу „Трезвеност“.

Један од најнеуморнијих радника на ширењу трезвености из редова учитеља је свакако Никола Ђурић. Још пре рата је издавао свој дечји лист за трезвеност „Нови нараштај“. Тада је радио као учитељ у славонским селима. 1919 године долази у Београд у „Средишну канцеларију за сузбијање алкохолизма и васпитање младежи“, која је основана у пролеће 1919 године у Министарству социјалне политике и народног здравља. Никола Ђурић је ту постављен у својству путујућег учитеља трезвености. Када је канцеларија укинута он у истом својству прелази у Одељење за народно просвећивање Министарства просвете, где делује све до 1935 године када је пензионисан. Током овога свога службовања прокрстарио је неколико пута целу државу држећи предавања школској омладини и одраслима, оснивајући кола трезвене младежи и друштва трезвености. Већ до 1923 године он је одржао 429 предавања, а до дана пензионисања њихов број се попео на 2.553. 1919 и 1920 издавао је у Београду поново свој лист „Нови нараштај“. 1923 године уређивао је лист „Трезвеност“ који је излазио трошком Министарства социјалне политике и народног здравља. Посебно је објавио своја трезвењачка предавања: „Трезвеност је понос мој“, „Четири најскупоценија дара“, „Дари трезвености“ (пет издања), „Сунцу до плодова дарова трезвености“, „Прво предавање против алкохолизма“, и позоришни комад са антиалкохолном тенденцијом „Мртваци а пријете“. Покренуо је акцију за грађење Дома трезвености у Београду. Како ова акција није код његових сарадника наишла на успешан одзив он је сам наставио да прикупља прилоге, да би их 1937 године уступио Савезу трезвене младежи у висини од близу 20.000.— динара у фонд за истоветну сврху. Неко време је био потпретседник Савеза трезвене младежи и функционер у Великој гуттемплерској ложи трезвености.

Својим литерарним и пропагандистичким радом много је задужио наш покрет трезвености Јован Удицки, учитељ, школски надзорник и књижевник из Сремске Митровице. Дугачак је списак његових песама, приповедака, цртица, чланака, прогласа, написаних за сврхе пропаганде трезвености. Његов је рад био тих, нечујан и скроман и из њега смо овде у стању да наведемо само неколико података. Први чланак који је „Учитељ“, орган Југословенског учитељског удружења, донео о трезвености био је из пера Јована Удицког: „Школа на сузбијању алкохолизма“ (1921/22). Затим је у „Учитељу“ објавио још један чланак (1925/26): „Антиалкохолна настава“. Пол истим насловом објавио је један чланак и у „Гласнику Савеза трезвене младежи“. На учитељском конгресу у Дубровнику 1924 године упутио је учитељима своју реч позивајући их у борбу против штетних алкохолних заблуда. Од другог пропагандистичког рада важно је поменути приређивање велике антиалкохолне изложбе у Ср. Митровици од 283 маја до 6 априла 1924. За цело време њеног трајања Удицки се налазио у изложбеним просторијама и тумачио посетиоцима изложени материјал. После ове изложбе основао је