Učitelj

svesno uticanje na ljude u cilju njihove »promene« adekvatno obra:scu, koji ističu klasni interesi. Svekolika razlika između politike i vaspitanja svodi se na način uticanja. A »političko uticanje izaziva određeno ponašanje liudi«, dok »pedagoško uticanje teži da OvO ponašanje organizuje svesnim putem«. Vaspitanje teži tako da organizuje sredinu koja se nalazi oko objekta vaspitania da objekat va:spitania (vaspitanik) usvaja navike i znanje, koje su korisne, s gledišta subjekta vaspitanja (vaspitača, u krajnjoj liniji vlađajuće klase) i to tako, da bi objekti vaspitanja slobodno prihvatali te uticaje sre·dine«. Pošto vaspitanje u suštini nikada nije slobodno, jer ono ie :spoljašnje uticanje od strane »subjekta« vaspitanja na vaspitanika, koji je samo »objekat« vaspitania, to »slobodno« u datom slučaju znači to isto, što i »svesno«. Sloboda po poznatoj Engelsovoj defini·ci|i (u suštini od Spinoze) nije ništa drugo već »svesna nužnost«.

Već posle gođinu dana od štampanja knjige, pogledi Kalašni-

“kova bili su osuđeni od stranke kao »meniševički« pogledi, zato što.

je on tvrdio zavisnost škole od sredine, t.i. od postojećih uslova proizvodnje i time je »stavio štapove u točkove (stavio prepreku) revolucionarnome oduševljenju masa«, koje teže u korenu da preobraze "postojeće uslove proizvodnje u smislu što bržega »izgrađivanja socijalizma u jednoi zemlji.« Nova eksplozija vere u brzo uništenje “klasa i nastupanje besklasnog komunističkog stroja, vezana s likvi·dacijom Nepa i proklamovanjem pjatilietke, zahtevala je da se isprave teze marksizma o zavisnosti ideološke »nadgradnie« od realne »baze« proizvodnih odnosa. Ova teza, u duhu novoga, staljinskoga shvatanja marksizma, ima važenje samo u kapitalističkim zemljama. U zemlji proletarijata pobedioca ona gubi svoje važenje: obratno proletarska ideologija određuje proizvodne odnose, koje ona lomi i preobražava na osnovi novih komunističkih načela. U pedagopici ovi novi pogledi i nade perioda prve pjatiljetke i »kulH“urnog pohoda«, koji je ona izazvala, izrazili su se u teoriji »izumirania škole« u komunističkom stroju, koju ie razvio V. Šuligi n). »škola je, pisao je Šuligin, oruđe u rukama vladajuće društvene "klase i sa smrću ove klase ona i sama izumire«. »Već u vreme prelaznoga perioda škola prestaje biti školom u pravome smislu te reči. “U komunističkome društvu ona već sasvim gubi sve karakteristične crte škole. Škola je oruđe državne vlasti i ona umire zajedno s 'Tijom«. »Deca će od ranoga detinistva uzimati učešće u društvenome radu i proizvodnome radu, pod uputstvima obrazovanih rukovodi-

%) V. Šuligin dosledno razvija misli, koje su već pre njega iskazali rukovodioci ukrajinskoga Narkomprosa — Il. Riapo i F. Griniko (docnije su osuđeni i streliani). Uporedi knjige Pano: CucreMa HaponHaro HnpOocbBeeHHji yupaunsi, 1924. — CoBercka npodbeccHoHa;nbk uikona, 1926. — IIpo0neMa npo(becnoHanmn3Ma H nOJ1TeXHHSMa B COBETCKOH HIKOJIbHOii cncTeMe, 1928. Kmnure B. llynpraHa: OcH0BHbie BOHnpOCbI COLlHaJlbHaro BOCnHTaHMWsi, 1924. — B 6opb0e 34 MapKCHCTCKyIO nenaroraky (8ajenHo c M. KpyneHugoil), M. 1929. — IHlarunerka u sanaun HapojnHaro o6paaonBaHmg, 1930. Kao direktor Moskovskoga instituta marksističko-lenjinske pedagogike od 1928—1932, Šuligin je zajedno sa saradnicom ovoga instituta M. Krupe„niinoj izdao zbornike: IIpoOmeMb»i Bayunoji nenarornku M· 1929—30. Tako isto uporedi poslednji članak Šuligina „O mixone“ („Ha nyra k HopBoli uikone“ 1931, Ne 3). U 1932 g, Šuligin je bio otstranjen od upravljanja Insfitutom, koji je ubrzo bio „potpuno zatvoren.