Učitelj

Психоаналитичарева тумачења снова, — у којима се тобож задовољавају у стварности неутољене жеље — исто су толико неу-

кусна, колико су произвољна и једнострана. Као таква она остављају утисак буновности, и, разуме се, не могу ни у колико допринети сазнању несвесних збивања у човеку.

Са интерпретацијом снова, међутим, не исцрпљује се број Фројдових тврђења која изазивају запрепашћење својом неоснованошћу и апсурдношћу. Да поменемо, на пример, оно, по коме човек стиче карактер особе коју је престао да воли. Није га стекао док је волео особу, него тек онда кад се љубав угасила! Или да потсетимо на објашњење хомосексуалитета, по коме се перверзни тип ове врсте изједначује са родитељем истога пола! Узгред помињемо, да због тога што Фројд не види никакву квалитативну, него само градуелну разлику између нормалног и перверзног човека, он не допушта издвајање хомосексуалаца од других људи!

Мање драстично, али са истим натезањем склопљено је и учење, да сва догађања у несвесноме психичком животу имају за циљ задовољство, да је, према томе, човек еудемонист, и, као такав, аморалан. Очигледно је, да Фројд нема појма о томе како еудемонизам не мора, нужним начином, бити аморалан.

Одушевљене присталице Фројдове одричу, да се његово учење може назвати пансексуалитетом, али их психоаналитичареве многобројне, највећим делом несистематски' писане књиге у томе обилно демантују. У истини, схватање о сексуалном нагону битно је код Фројда. Све остале психоаналитичке претпоставке произашле су из њега, и без њега губе сваки разлог опстанка. Тако би сексуални нагон код Фројда, као што је већ речено, био нека врста „метафизичке претпоставке психоанализе“. Мора се признати да је зграда коју је психоаналитичар подигао достојна своје основе!

Не може се порећи истинитост Фројдовога подвлачења, да су потсвесни процеси темељ на коме је подигнут читав душевни живот човеков. Само, то је било утврђено још пре Фројда. Међутим, анализа потсвесних душевних процеса, коју је јеврејски лекар дао, једнострана је, тенденциозно постављена и несаобразна психичкој стварности. Исто тако, вештачке су разлике између разних врста несвесног које је он изложио. У својој метапсихологији утврдио је, наиме, Фројд три подручја наше психе: несвесно, свесно и над — ја. Са тиме везана извођења о несвесноме и свести посебно су слаба страна Фројдовог система. Уз то, не треба заборавити да су сећања на учење о несвесном Едуарда фон Хартмана определила многе теоријске закључке Фројдове о потсвесноме. Уопште, психоаналитичко схватање . свести невешто је склопљено, са неким, рекли бисмо, местимично схоластичким натезањима. Пада још у очи да заиста жалосно изгледа Фројдово над-ја, које —- у своме настојавању да све што је чисто у човеку што систематскије замути, — он изводи из родоскрвних жеља. У њима види и почетке друштвене организације, уметности, морала и религије. А религиозност психоаналитичар тумачи веома површно, у колико проблем постанка тотемизма своди на питање порекла религијског доживљавања. Пошто је Фројд пошао од таквих ориентација, природно је да је његов прачовек свирела бестија, а да је његов културан човек потпуно неспособан за равнање према моралним и