Učitelj

108

И у свакодневном животу и у књижевности једнако се срећемо са истицањем и слављењем љубави између браће и сестара, братске и сестринске љубави, као нечим што је највише и најузвишеније. Наиме, као нечим што се готово равна са самом материнском и синовљевом љубављу према родитељима. ;

Наша народна поезија пуна је дивних примера и доказа о тој братској и сестринској љубави. Али, дабогме, у њој исто тако има и примера супротне врсте, које народни песник немилосрдно напада и жигоше као највиши и најтежи грех.

Међутим, поврх свега тога, мора се признати чињеница: да .

је идеална, истинска, дубока и присна љубав између браће и сестара једна одвећ нежна и скупоцена биљка. Наиме, таква биљка која просто собом изискује и намеће потребу и дужност: да се врло обазриво негује и залива, са много љубави, нежности, пажње, умешности, тактичности и разумевања.

Многи родитељи ту греше и не поступају у том погледу ни правилно ни целисходно. Али се исто тако мора признати и чињеница: да ту није баш тако лако погодити пут и увек и стално ићи правилним путем, а не ударати странпутицом.

Деца у породици имају у том погледу врло развијено чуло

осећања. Она осећају врло болно и као љуту неправду свако истицање и претпостављање једнога детета над осталом децом у породици. . М заиста ништа није у стању да толико трује и погоршава идеалну хармонију и правилан однос између браће и сестара колико сазнање: да се у породици са више деце не поступа према сваком детету подједнако, са подједнако љубави и пажње.

Ту се по правилу рађају сукоби међу њима са неповерењем, пакошћу, завишћу, злобом и лукавством као сталним пропратним појавама. Јер ту деца стално гледају и доживљују на себи самим, како родитељи једно дете обасипају свима милоштама, мажењима и нежностима, док осталу децу више мање занемарују или чак и стално грде и потцењују. |

У том погледу прича о Јосифу и његовој браћи из Светога писма има свога дубокога психолошкога корена. Она је и дандањи на свом месту, те може да послужи многим нашим породицама као поучан пример и путоказ за правилно поступање према деци у породици.

Отуда, дакле, читав грех и злочин на осећању солидарности и узајамне љубави између браће и сестара врше на својој деци они родитељи који своју децу, свесно или несвесно, стављају у однос међусобнога тајнога надгледања, надзиравања, пањкања и тужакања. Они на тај начин код своје деце потстичу и развијају мрско денунцирање (потказивање) и сеју и потхрањују код њих међусобно неповерење и неискреност.

А да не говоримо о томе, да ти и такви родитељи, таквим својим поступањем са децом, врше још тежи грех и злочин према својој заједници и земљи. Јер они тиме потхрањују и припремају земљиште код своје деце, тих будућих одговорних чланова заједнице и грађана своје земље, за најгору и најмрскију црту у људском друштву: за денунцијанство, за потказивање и тужакање!