Učitelj

ном, сутонском облику, па да се одвоје од свога националнога тла и културне везе с њим, са његовим најбољим врлинама, Љубиша има тешке речи. Пример је војвода Приморац у приповеци Нити се у добру узнети, ни у злу понизи. За њега Вук Дојчевић прича ово:

„Излетео војвода млад из свога гнијезда, а улетео у туђе јато, промијенио перје и ћуд, а заборавио на подгој и одгој, а поносио се од своје браће; пак да му не би Млечићи замјерили, јаче је стезао наше но њихове морнаре, они га за луду држали за капом као перјаницу...“ Дојчевић војводи »у брк скреса“ ово:

— „Није прво, ако си и војвода, при меду прст окинути (при господству и плати није смио заборавити на порекло). Кад ти је дао Бог да (ти види торбица што се није надала главица, немој гристи сису која те дојила, ни газити дједовско гробље, нити се браћом ругати, јер ко себи нос реже, у уста му крв точи“ (П, 108)... Па наставља даље још оштрије:

— „Да смо као жаба губавица, твоји смо! А што велиш да смо дивљи и глупи, тому се није чудити, кад је нам Бог жље осудио да прсима обустављамо, а телесима оплетимо поточину, која је с истока набрекнула (Турчин) да запад потопи, Но свакако да није било ове дивљачи, не би данас чепале латинске стопе грчке земље, но бисте се збили у ову кошару (Млетке) као риба у врши, да вам се за име незна!“ (ПЦ, 109).

„Потурица гори од Турчина.“ Ренегати заслужују презирање и осуду. По Љубиши они „постану своме народу најхуђи душмани, као вјештица што подави унучад и пасторчад тек се томе лику обећа; забораве на сој и порекло, од свог се јата луче и стиде, мрзе му језик, старину и обичаје“ (П, 126, 127 и 300).

По општем признању књижевних историка, приповетка Кањош Мацедоновић долази у најлепше Љубишине ствари. Али њена је вредност нарочито у томе, што одликује наше људе од туђинаца, паштровићку патријархалну и херојску културу од млетачке дегенерисане и невитешке цивилизације. У њој је Љубиша најјасније изнео свој став према млетачкој култури. Кањош је типски претставник динарско-паштровићког соја. Из те приповетке јасно се види да је млетачко друштво било дубоко нагрижено неправичношћу, црвом грубе бирократије и мамонизмом, па није ни чудо што је то било узрок за буну против таквог друштвеног механизма од његових грађана. Такав неправични друштвени склоп налази се у дегенерацији и клони се паду. Није онда тешко разумети да су одметници од таквог строја реакција на све његове мане и неправде. Фурлан је одметник од дужда и од власти, нека врста казне за преступе саме те дегенерисане власти. Млетачко друштво, морално и физичко труло, није способно да се брани од одметника. Дужд не може да нађе себи заточника међу Млечанима, већ Србе зове у помоћ. Да би нам ствар била јаснија наводимо даље самога Љубишу:

— „Ја сам — рече Кањош — заточник дуждев, него кажи гђе ћемо се сјећи2

— Не шали се, него кажи ко ви, — викну Фурлан.

— Знаћеш брзо који сам, одговори Кањош — него хајде да се