Učitelj

може се, наиме, доћи до стања дечје безтемпераментности и бескарактерности. Међутим, апсурдно је и мислити, а још мање пак покушавати извођење тога глајхшалтовања темперамента и карактера детињег. То би шта више био злочин над самом детињом природом, јер би то значило исто што и устати противу саме те детиње природе, противу самих природних агенса (потстрека) за развитак животних и духовних сила у сваком детету,“)

Али је свакако ту ипак могућно утицати до извесне мере у смислу једнога парцијелнога трансформирања (преображавања) једнога варијетета у други. Истинско и правилно васпитање, упућивање и подизање детета на снагу зна врло добро чињеницу, да се детиња природа не може лако изменити, нити пак да треба уопште чинити покушаје у правцу мењања те природе.

Али оно исто тако зна добро и чињеницу, да се могу користити природне диспозиције детињега духа и карактера. То се чини, да би се из њих и на њиховој подлози извукли и могли извући најбољи варијатети, најцелисходнија отступања у истој врсти.

Кад је реч о томе, овде је, међутим, несумњиво једно. А то је: да се урођена диспозиција („Јабука не пада далеко од стабла“ — „Мвер не отскаче далеко од кладе“) може усавршити, употпунити, па чак донекле и преиначити у бољем, позитивнијем правцу и смислу.

То се постиже и може постићи, с једне стране, повољним животним и друштвеним приликама, а, с друге стране, добрим васпитним мерама и поступањима са дететом.

На тај начин се, дакле, мора ту, код васпитања детињега карактера и темперамента, поћи од датих детињих диспозиција, које имају свога корена у различитој психофизичкој детињој природи. МИ одатле ићи даље у правцу постављенога васпитнога циља и задатка.

И тада ће се, дакле, код једнога детета развити и те и све друге његове диспозиције до значајне висине и снажне радне и духовне способности. Међутим, код другога детета те исте диспозиције остаће на више или мање ниском ступњу развитка.

Само, дабогме, да се све те диспозиције развијају и могу раЗвити код детета до потребне, идеалне висине, потребно је — као што већ рекосмо — да оне нађу повољнију друштвену и васпитну средину. Ствари, међутим, и дандањи још стоје тако, да огроман број деце не може ни близу довољно да развије све те своје диспозиције због неповољне друштвено-васпитне средине, у којој се · та деца крећу, налазе и развијају.

ХП

То је чињеница самога живота. А да је то тако, треба се само потсетити на то: колико је све пропало најлепших научних, умет-

#) О томе више у мом чланку О темпераментима (Учитељ,

) 1931, св. МШ, стр. 597—606), као и у мом чланку О карактеру и темпераментима и њиховом значају за васпитање (Споменица В. п. школе, 1985, стр. 185—190).