Učitelj

Индивпдуализација насшаве)

Органска настава, у филозофском образложењу које смо покушали да јој дамо, заснива се на динамичком потирању антитезе: „појединац — друштво“. Као у свакој дијалектици тако је и овде једна од поларних антитеза основ, функционална полазна тачка ка вишој платформи на којој се обе антитезе потиру. Док је за васпитање у ширем смислу, које ставља тежиште на моралну страну личности, функционална полазна тачка појам колектива, дотле је то за наставу појам појединца. Масарик је формулисао ову претпоставку прегнантним речима: „Настава мора бити индивидуална, васпитање колективно“. Те речи заиста добро. изражавају методички карактер модерног школства. Али за теорију васпитања потребно је доказати ову тезу доказима узетим из целине услова којима су условљени васпитни (и наставни) акти. Биће потребно да се индивидуализација наставе схвати у целокупности збивања, јер она иначе не би имала места у систему органског образовања. Дакле, основни проблем гласи: може ли индивидуализација да има основа у целосности промена из којих се састоји сваки васпитни процес»

Индивидуализам се у филозофији дефинише као етички правац који има за свој објекат и за свој циљ хтење појединца, личност. Његова антитеза је универзализам или колективизам, чији објекат и слободан циљ чини друштво. Једнострани индивидуализам, како се манифестује у Штирнеровом „појединцу ,:8) изолира индивидуу од друштва, али тим у исто време руши и свој властити циљ и потпуно се оповргава, јер не може досећи благостање појединца, ако пресече везу између њега и оних од којих ипак зависе скоро све културне и материјалне потребе индивидуа. На крају морални идеал који има за циљ усавршавање или чак можда лично добро појединца · је апстрактан, јер у ствари је појединац неразрешиво везан за друштво. Насупрот томе универзализам, како га је схватао Хегл, значи изолацију свеопштег од појединачних индивидуа. Та изолација могла би да се оствари само онда, кад би тај прави основ друштва, појединци из којих се друштво састоји, могао да пренесе моралну одговорност са себе на то безимено, а тако названо, „опште“. Хегл, разуме се, држи да моралну одговорност може да има само појединац, док је целина, „држава“, проста, „од литаније приватних врлина, као што су: скромност, смерност, хуманитет и милосрђе“, јер „светска се историја одиграва на платформи вишој него што је она на којој има своје право седиште моралност, а то седиште моралности је приватно мишљење, савест појединца, њихово индивидуално хтење и начин делања (Хеглова „Филозофија историје“ у преводу Фр. Крејчија, 1933, стр. 118). Та општост, која је нужним

1 Из списа: Идеологија нове евроамеричке дидактике.

18) Мисли се на познато дело немачког филозофа Макса Штирнера (право име Каспар Шмит) »Рег Етпаве ипа зет Е!гепшт« (Појединац и његово власништво), 1844, то еванђење радикалног егоизма и солипсизма (само властито „ја“ и његови доживљаји су стварност, све остало је гола претстава). Прев.

Учитељ 35