Učitelj

други слични морални принципи који се тичу појединих подручја људског саобраћаја. На овоме схватању и заснива се морална типизација, онај „свежај навика“, морални тип и џентлменство енглеских и америчких педагога. За васпитање, дакле, уопште не постоји диференцијација у погледу васпитних циљева. Главни метод помоћу којега могу да се постигну ти циљеви јесте: интензиван живот у друштву, које чини основ „друштвене школе“ „Ако су та извођења тачна, онда је основ васпитне дијалектике (при изграђивању карактера) универзализам који се, природно, осврће на индивидуалне диспозиције у погледу примене васпитних средстава. Ту истину изразио је велики познаваоц људи Ј. В. Гете (Ј. У. Соећће) речима Алфонзовим у своме „Торквату Тасу“ („Тогаџајо Tasso”).:

„Ein edler Mensch kann einem engen Kreise 1 Nicht seinen Bildung danken. Vaterland

Und Welt muss auf ihn wirken. Ruhm und Tadei Muss er ertragen lernen. Sich und andre

Wird er gezwungen richt zu kennen. Ihn

Wiegt nicht die Einsamkeit mehr schmeichelnd ein...”

(„Племенит човек не може за своје образовање да захвали једном уском кругу. Домовина и свет морају на њ да утичу. Он мора научити да подноси похвале и грдње. Он бива присиљен да добро упозна себе и друге. Њега више не може усамљеност умиљавајући му се да успава...“).

А у Леонорином одговору изражава Гете укратко, као и Масарик после 100 година, суштину педагошког проблема :

„Es bildet ein Talent sich in der Stille Sich ein Charakter in dem Strom der Welt.”

(„У тишини образује се таленат, а карактер у бујици света.“).

Интелектуално образовање, учење тражи и треба самоћу, а обратно: карактер се васпитава у „бујици света“.

Предмет учења чине такође друштвене установе и производи маште човечанске и народне културе: језик, писмо, наука, уметност, филозофија. Али док се установе морала и права могу да сведу свега на један тип и на једноставну целосност која има опште важење, дотле предмети учења не поседују то безусловно важење у својој садржини, а још мање у свом опсегу. Док моралне норме мора да слуша и да према њима подешава своје понашање и онај ко нема „талента“ за њихово извршивање, и човек „слабе воље“, дотле предмети учења дозвољавају индивидуалан избор који се управља према општој и специјалној даровитости појединца. Педа“ гошки универзализам, оличен у теорији општег образовања, замењује се у систему органског образовања тзв. „емфатизмом“ тј. наглашавањем оног смера образовања који се подудара с учениковом индивидуалношћу. Већ завођење реалног типа средњих школа поред гимназијалног типа па даља сегрегација ученика у типове