Učitelj

597 e Ra pe и та расе АМА Енен неки службенички положај, окарактерисан његовом послушношћу, нити можемо усвојити „државу“ или друго неко друштво као чврсту организацију којој се појединац сасвим подређује, али никада се не бисмо могли сложити ни са појединцем који би своје циљеве и интересе уздизао над циљеве и интересе друштва. Ова правца мишљења значе рушење стварне целосности, извртање конкретног универзализма који тражи такву друштвену организацију у којој ће постојати равноправност без униформности, према геслу „зшшт сшапе" (свакоме своје), а у којој неће ни целина бити сумом изолираних јединица, као у либералистичком систему, нити ће појединци бити безначајан прах, као у режиму Хитлеровом или Мусолинијевом. И школа мора бити прожета том целосношћу, тим конкретним васпитним и образовним универзализмом који оставља нетакнуту дијалектичку динамику што се код васпитања креће у правцу од друштва ка појединцу, а код наставе обратно: од појединаца ка друштвеној целини.

Можемо узети за цепидлачење, кад неко тражи доказа за такав основ школског рада тиме што упоређују школу, организовану по систему индивидуалног рада и колективног васпитања, са школом организованом по систему колективне наставе и васпитне изола_ ције. Индивидуална и радна школа имају свој корен дубље него колективни појав, случајно одабран за површно компаративно „испитивање“. Сем тога том „испитивању“ никад не може успети да изолира варијабилне јединице, као ни да упореди разлике у циљевима, као што не меримо на истој скали на пр. топлоту и тежину. Разуме се да се може одбацити идеологија органског васпитања и органске наставе, али је онда треба побити другом идеологијом.

(С чешког Ф. М) Вацлав Пшихода

Обломовска Русија

Више пута смо у својим расправама и чланцима наглашавали да је књижевност нарочити начин познавања света, плод стваралачке мисли, која има највише способности да прикаже човечанству смисао његове среће. Руска књижевност је том својом способношћу надкрилила уметничке способности осталих народа и прокрчила пут новим начинима обасјавања људскога живота. Руски писци су подробно описивање грубе стварности везали са мишљу о социјалноекономским условима живота и са тражењем искре Божје, како каже Достојевски, у човечјој души, са мишљу и буђењем осећања о свечовеку. Нико као руски писци није могао да свестрано и живописно претстави да од социјално-економскога уређења живота зависи хоће ли појединац бити користан и штетан за друштвени живот и хоће ли га огрејати осећање човечанске среће. Везивањем таквих претстава са синтезом живота својега народа они личе на научника, који сређује материјал, излажу научне резултате својих претходника у