Učitelj

помичности, апатије и успаваности. Ту болест су уочили и други руски писци, на пример, Н. Гогољ; али је Гончаров свестрано показао колико је феудални систем кварио и спахије и њихове робове, и до каквога степена живљење на туђ рачун убија душевну енергију, слаби вољу и сазнање неопходности личнога делања.. У таквој средини И. И. Обламов не само није могао развити своје духовне способности, него је постао потпуно непомичан и равнодушан према свему, што се ради на свету. Он је од детињства научио да ленствује и да физиолошки ужива; а како не би био такав, кад су сви услови живота то захтевали: „Ако Илија Илић хоће ма шта, треба само да намигне — и троје-четворо слугу трче да испуне његове жеље; ако што испусти из руку, ако хоће да што дохвати, да донесе, да потрчи, а он, као живахно дете, хтео би да скочи и да све сам уради; — али одједном се код њега нађу отац и мати, три тетке, петоро њих у један глас викну: — Зашто» Куда А Васја, а Вања, а Захар зашто суг Еј, Васја, Вања, Захару! Шта гледате, зевала> Даћу ја вам! И не може Илија Илић никако ништа сам да уради за себе. Касније је он видео да је тако много мирније, па се и сам научио да подвикује: „Еј, Васја, Вања, дај то, дај ово; нећу то, хоћу ово! Потрчи, донеси!“

Тако је Обломов постао размажен, себичан и уображен: он је схватио да је он средиште живота Обломовке и да цео свет треба да му служи. Његов карактер и схватања није могла да преради ни немачка школа, јер док је похађао школу вреднога и савеснога Штолца, на њега је утицала суседна Обломовка, као и његови родитељи, који су свакако сматрали образовање као „неизбежно зло“. Тако је оцењивала „знање“ и стара Русија: кад је Русима старога доба потребно било знање ради дипломатских веза, они су од невоље учили латински језик; кад су им потребни били топови и тврђаве, учили су се од Европљана. И Обломови родитељи увек су пазили да се дете не замори; често су га одвајали од школе час поводом нечијега имендана, час под изговором да није потпуно здрав, час због тога што су се изготовљали „блини“ (несавијене палачинке). Тиме се ометало колико систематско течење знања и развијање осећања дужности, сазнања неопходности систематскога рада, осећања другарства и мисли о том да је циљ човекова живота лично гусавршавање ради учествовања у изградњи бољих услова друштвенога живота. Писац то мајсторски и истиче у оцртавању Штолцова сина Андреја, који се васпитавао и учио са Обломовом.

Штолц је давао својему сину и знање и јасан појам о добру и злу. Он је развијао код њега вољу за рад, душевну енергију и осећање маралне одговорности за поступке, а то је утицало на стварање његове слободне личности, А мати, рускиња, развила је код њега душевну нежност и оплеменила његову душу тананим естетским осећањима. Све је то учинило да Андреј постане трезвен младић, са свестраним погледом на свет, са јаком вољом и одважношћу корачања у живот. Тиме Гончаров показује живот који би требао да с оствари и у исто време наглашава какав би тек био Обломов, кад би