Učitelj

пред Захаром „принципом“ племићкога постојања. Кад му је Захар напоменуо да „други друкчије живе“, не боје се сеобе у други стан, он му са поносом каже: „Други ради без одмора, трчкара, тумара тамо-амо... Ако не ради, неће јести... А ја2 Зар се ја мајем> Зар ја радимг Зар ја мало једемр Јесам ли мршав или тужан на изглед» Зар ми то недостаје» Чини ми се има ко да ми донесе и уради. Ја ниједном од како сам жив нисам навукао себи чарапе на ноге! Зар да се узнемиравам» Заштор Ти све знаш, видео си да сам нежно васпитан, да нисам никад трпео ни хлад, ни глад, за нужду нисам знао, ни хлеб себи нисам зарађивао и уопште се нисам бавио тешким пословима.“ Тако је велики уметник симболично претставио Обломовску Русију и објаснио узрок њене лености, непомичности, и ако је она већ у души признавала да је човекова мисија — стваралачки рад, лично усавршавање ради оспособљења за служење целини, великој заједници.

И други руски писци су у сличним симболичним сликама доказивали, да Русију само велики догађаји могу пробудити и натерати на стваралачки рад, као што је био грађански рат почетком ХУП века, који ју је уздрмао и приморао да се учи од Западне Европе и да _ се бори за излазак на Балтичко море; или Наполеонова најезда 1812 године, који је угрозио миран живот Обломовске Русије и пробудио у њој дивовску снагу у таквом степену, да је она с једне стране ослободила Европу од највећег освајача 19 века, а с друге — да се заноси својом светском мисијом и идејом свечовека. Ти велики догађаји скидали су покров са Обломовске Русије, и она се сваки пут показивала у облику зачаране или успаване царице, чије буђење зависи од доласка витеза необичне снаге.

Гончаров је другом симболичном сликом, у којој се оцртава „љубав Андреја Штолца према Обломову, показао како сваки, ко дубље упозна душу те Русије, може да ју заволи, као што је Штолц заволео Обломова за његову добру душу, за његов јасни ум и правилан поглед на ништавило човекове тежње за карјеризмом и за његову мисао о ништавилу светскога уживања. Тај јасан ум испољио се у схватању уметничких творевина, израженом у равговору Обломова са писцем Пенкиним. Овај је натуралиста и сматра да је задатак књижевности да потпуно опише стварност, ма каква она била. Обломова вређа такво разумевање циља уметности, и каже: „Они (натуралисте) оцртавају лопове, блуднице, као да их лове на улицама или воде у тамницу. У њиховим причама осећају се не „невидљиве сузе“, већ само видљив груби смех, злост...“ Насликај лопова, блудницу, надменога глупака, али у исто време не заборави и човека! Где је човечнострг Ви хоћете само главом да пишете! Ви мислите да срце није потребно мисли Не, она се оплођава љубављу. Пружите руку човеку који је посрнуо, да га подигнете, или тужно плачите над њиме, ако он гине, а не смејте се! Волите га, памтите да сте ви у њему и понашајте се према њему као према себи; тада ћу ја вас да читам и преклонићу пред вама своју главу“...

Учитељ 36