Učitelj

56 МЕТЕ ТЕ НЕ ТЈЕРИ ВАТ РРА ЕР РЕЈА РЕНЕ

ничку вредност форме у њој постоји и уметничка финоћа људских осећања“. (Из чланка „Пушкиново стваралаштво“).

„Храните и развијајте код деце осећања, потстичите чисту, несебичну а не користољубиву љубав према добру, потстичите их да воле добро због самог добра а не због награде, уздижите њихове душе примерима самопожртвовања и узвишености у делима и не досађујте им тривијалним моралисањем. Не говорите им „То је добро, а то је рђаво, за то и зато“. Покажите им добро не именујући да је то добро, тако да деца сама осете и схвате шта је добро. Претставите им рђаво не именујући га речима, већ тако да деца осећањем омрзну све што је рђаво. Схватите да се љубав манифестује одбацивањем, негирањем свога егоизма, готовошћу да човек жртвује себе и своју срећу ради добра и правде.“ (Из рецензије „Дечје књиге 1835 г. П, стр. 447).

„Развијајте код деце и естетично осећање које је извор свега лепог, великог, зато што човек који је лишен естетичког осећања стоји на ступњу животиња. Како треба развијати естетичко осећање код деце То је питање на које морају обраћати нарочиту пажњу дечји писци. Ми мислимо да је за то само један пут: дати деци дела што приступачнија њиховом схватању, али уметничка, загрејана топлотом осећања, дела која носе печат правог талента. Из овога {e јасно колико морају бити ретки људи од талента, који је потребан дечјем писцу, и како су глупи они који презиру ову врсту књижевне славе“ (стр. 448).

II О дечјим писцима

„За стварање дечјег писца потребно је више услова. Потребна је душа племенита, пуна љубави, спокојна, младалачки простодушна, узвишен, образован ум, јасан поглед на ствари и не само жива машта, већ и жива песничка фантазија која је у стању да све претстави живо и у најразноврснијим нијансама. А да и не говоримо о љубави према деци и о дубоком познавању потреба, одлика и нијанса дечјег доба. Дечје књиге пишу се ради васпитања, а васпитање је велики и одговоран посао: њиме се решава судбина човека“ (Из чланка „Библиотека историја и прича за децу“ т. Ш, стр. 304).

„Рекли смо да је жива, песничка фантазија неопходан услов између осталих услова за стварање дечјег писца: кроз њу и помоћу ње он мора деловати на децу. У детињству фантазија је преовлађујућа. способност душе, њен главни чинилац и први посредник између дечјег духа и околне стварности. Деца не траже дијалектичке закључке и доказе, логичку конзеквентност; потребне су им поетске слике, боје, звуци. Деца не воле апстрактне идеје; потребне су им приче, доживљаји, историје, бајке, — погледајте како је код деце снажна тежња за оним што је фантастично.

Да би се говорило у сликама, треба бити ако не песник а оно бар приповедач и располагати живом стваралачком фантазијом. Да би: се с децом говорило сликовито, треба познавати децу, треба човек.