Učitelj

53 | аетветтиннититиненА врти ЕИЛиПиНЕтИНШР ЛЕРИ ЕНВЕР ЕН ЕТЕИЕЕ

„И тако, ако хоћете да пишете за децу не заборавите да она не могу мислити, али могу „мудровати“ или боље рећи резоновати, а то је врло рђаво: Ако је несносан одрастао човек који све велико у животу мери ситним аршином свога разума, и... о уметности и знању расуђује као о сејању жита, парним машинама, или корисној партији, још је одвратније дете-резонер, које „расуђује“ зато што још не може да „мисли. Резонерство пресушује у детету изворе живота, љубави, доброте, чини их стармалима, ставља на штаке. Дечје књижице често код деце развијају ту празну способност резонерства, место да се супротставе његовој појави и развијању. Чиме се обично одликују, на пример, историје за децуг — Рђаво склепаном причом, претрпаном моралним сентенцијама. Циљ таквих историја је да обману децу, неверно претстављајући стварност. Ту се обично старају из свих сила да у деци убију сваку живост, покретљивост и несташлук, који чине неопходни услов дечјег доба, место да се старају да им даду добар правац и изнесу карактер доброте, отворености и нежности, Затим се труде да навикну децу да размишљају и процењују сваки свој поступак, једном речи да их учине погодним само за класичну комедију или трагедију, а не мисле о томе да је свака ствар у унутрашњем извору духа, и ако је он испуњен љубављу и добротом, онда ће и спољашњост бити лепа, и да најзад нема ничег одвратнијег од детета — резонера, које с висине, с рукама у џеповима расуђује о моралу. И још» — Старају се да увере децу да се сваки преступ кажњава а свако добро дело награђује. Објашњавати децу казну и награду у буквалном смислу значи обмањивати их“ (Тамо, стр. 191—192).

Ш О темама

„Главни недостатак тих књига је у томе што су оне изнад или тспод дечјег схватања. У првом случају оне стварају од деце ране мудраце, педанте и резонере, у другом случају чине их слабоумним, "навикавајући их на наивност која не одговара њиховом добу. Већина дечјих књига садржи истовремено оба та недостатка. Ето због чега су оне не само некорисне, већ и штетне. У тим причама за децу — све је лаж, фраза, реторика. Живот се у њима рефлектује као предмет у кривом па још спреда замазаном и позади изгуљеном огледалу. М зато би као најбоље књиге за децу првог узраста могле послужити књиге које би децу веселим тоном упознавале са земљом, природом и делимично историјом. Те књиге морају бити илустроване, јер „очигледност“ мора бити основа дечјег развијања. Ако би се нашла књига са илустрацијама, које претстављају пла"нине, мора, острва, полуострва, минерале, разна чуда физичке природе, затим појаве биљног и најзад животињског царства и уз те слике би био текст који објашњава слике, прост, без фраза и узвика о томе како је природа дивна итд. ако би сви ти предмети били изложени не само редом, већ научно систематски, а у тексту не би «било ни речи о неким системима. Такву књигу сваки отац требало