Učitelj

JO a e o ada aj o a m a | 39

јих рефлексија онога, ко их је цртао; видимо управо наговештаје помоћу линија и контура главних делова предмета и релативан њихов распоред. Подударања и сличности тих шара допиру овде до најситнијих подробности. На 408 страни прве књиге, видимо слику на некој надгробној урни, нађеној негде у Немачкој. На тој слици је нацртан коњаник на коњу. У другој, Селијевој књизи налазимо идентичан цртеж, који је цртало данашње дете. При посматрању ове слике вама се чини, да их је нацртало једно лице. Чак обе ноге коњаникове и примитиван човек и данашње дете, нацртали су на једној страни и то оној, која је окренута гледаоцу, као кад би коњ био провидан тако, да гледалац види у један мах обе коњаникове ноге“.

Тако нас историја човечанства упознаје са првим почецима човековог изражавања помоћу или преко цртања. За илустрацију овог првобитног цртања, управо његовог постојања као цртања постоје данас многе маштом данашњег човека исконструисане илустрације. Уз ове илустрације постоје и оригиналне слике старих споменика са разноликим цртежима (идеографским писањем) из најстаријих времена, као доказ повесничког цртања. У илустрације ове врсте спадају и хијероглифи (јероглифи), који су упрошћавањем за лакшу употребу очувани и данас.

У свом даљем историјском развоју цртање је пролазило вековима кроз низ перипетија, које су увек биле израз времена и борбе, кроз које су пролазили човек, наука а потом и школа. Тај период је дуг и пун прегнућа, да се наметнутим условима живота траже и налазе нова и сигурнија средства за одржање, за усавршавање. Стари и средњи век у историји човечанства нису цртању поклањали пажњу у оној мери, коју му је указао нови век, изласком

човека из тмине и заблуда минулих векова. Први период у развоју цртања новог времена обухвата Коменског, који у предговору свог дела „Огђ15 р1сиз“ препоручује, да ученици цртају (јер ће тиме развити вољу за прецртавањем), умети посматрати предмете, уживати у лепоти и вежбати руку. Као школски предмет уводе цртање у наставу филантропи, уношењем земљописне карте у географску наставу, дајући ученицима готове нацртане карте, код којих је ученик ојачавао слабо извучене линије или је нацртану карту допуњавао. Тако се најзад дошло на идеју, да се цртање употреби као средство за образовање духа кроз школу.

Друго раздобље означује етапу од почетка ХЛХ века, у коме се цртање уобличава у техничко и стручно цртање. У овом раздобљу се отвара полемика дидактичара око питања, да ли почети од модела или цртежа, да ли неговати вештину покрета руке или перспективу укус или разумевање и да ли колективно или индивидуално, слободно или у школу унети помоћна средства.

Тек од пре 40—50 година настава цртања улази у свој трећи период, у коме је цртање сведено на тачно, механичко прецртавање с прегледа и модела. Све се цртало подржавањем и по упутству учитеља. То време, названо „култом црте“, по речима д-р Младеновића „угушивало је индивидуални ученички израз а ученике изложбе беху „општи гробови природности и талента“.