Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

84 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

и у својој огорчености млати своје клеветнике немилосно као сламу на гумну. Све ово било је за мене посве ново и пробуди у мене дубоко сачуствовање за човјека којег сјајне заслуге за нашу књижевност нису могле сачувати од ненависти невриједних и непоштених клевета.

Кад уочи мог одласка у Берлин дођем Вуку да се с њим опростим, он ми рече: „ја имам у Берлину два добра пријатеља које јамачно и. ви из њихових књига познајете. Један је Ранке а други је Јакоб Грим. Мислим да ће им драго бити да о мени што чују, па сам зато обојици писао и вас њима препоручио, јер ће и вама од користи бити да се с њима поближе упознате. И Копитар овако мисли, те ће вам и он дати писмо на Ранка“.

Ја се не бих био никад усудио тражити од Вука толику услугу и радосно сам му благодарио на ненадној доброти његовој прама мени. Но чему се не могох доста дочудити, било је да ми строги, свагда намргођени и зловољни Копитар кани оволику услугу учинити. Без Вука јамачно не би ми је учинио. На растанку, каже ми Копитар: „Вук вас воли. Идите у име божије у Берлин, тамо можете што научити. Дајте ово писмо Ранкеу. Добро ће Вам доћи, јер он зна да ја иначе не пишем препоруке. Кажите му да се мени Матеја приближује, (ову фразу нисам разумио, но послије сам чуо да значи да се смрт приближује), и ако ме још жели видјети, то треба брзо да дође у Беч“. И заиста се Копитар није преварио. Кад сам на почетку аугуста 1844. преко Беча кући полазио, нашао сам Копитара на умору, и Миклошић и ја били смо једини што посљедњих дана долазисмо. У Бечу су тек из њемачких новина сазнали да је Копитар био човјек од европске славе“. -

# Колико је Ранке цијенио Копитара п Вука, о томе сам писао у берлинском Мабопа! Хепипг, приликом славе Ранковог 90-о' нарођеног дана.