Vasiona

јале каснијим клизањем околних првобитних брда, насталих после првог потапања свода морског мехура, према делу највећег удубљења. При овом бочном померању достигла су ова брда своју данашњу висину процесом сличним као при формирању планина на Земљи. Код појединих кратера мехур je постепено прскао по ивици при чему су кроз пукотине струјали гасови под великим притиском носећи собом и ситније честице камене прашине до огромних отстојања од мехура. Ha тај начин формирали су ce светли зраци о којима je већ раније било говора. Најразличитије могућности прскања мехура дају објашњење за најразличитије форме ових зракова које ce не могу објаснити метеорском претпоставком о постанку кратера. Уједно ce метеорском претпоставком не могу објаснити гротла на централном брегу код неких кратера, нити кружне висоравни које налазимо на Месечевој површини, a које je лако објаснити уз изложену претпоставку о постанку Месечеве површине. Најпосле, неприродно je y развоју неког великог небеског тела претпостављати једино утицај спољних сила и потпуно занемарити могућностн које ce крију y самој материји тога тела. Природно je да на Месецу има метеор-

ских кратера, али су они малих пречника, јер су постајали при судару са метеорима далеко мањих пречника nero што су они о којима смо напред говорили. Обе изложене претпоставке и данас остају само претпоставке које могу више или мање да олакшају решавање других проблема y вези са Меседом. Ми још нисмо y стању да са потпуном сигурношћу опишемо процес стварања Месечева лика. Сигурно je само да ce формирање Месечеве површине развијало нешто друкчије него формирање Земљине површине. Сигурно je исто тако да he будућим научницима, који ce буду искрцали на Месечеву површину многи проблеми постати јаснији, јер he историју Месеца тако pehn наћи исписану y окамењеним остацима његове површине. Књига о овој историји вероватно he бити најзанимљивија књига следећег столећа. Ако би резултати наших напора да ce винемо до Месеца и остали само y границама научних сазнања, ипак би још увек било вредно труда и материјалних жртава да ce овај простор савлада. Сигурно je, међутим, да he човечанство y будућности многоструко искористити могућности које му ce пружају са путовањем на Месец.

П. М. Ђурковић

Лет у васиону

Од давнина човекона жеља да лети била je израз скривене чежње да ce домаше звезде и испитају тајанствени простори бескраја над нама. Она ce иживљавала y два правца: кроз снове фантаста и песника и кроз радове научника који су покушали да премосте све тешкоће које човека очекују на путу ка звездама. Први су помогли y популаризацији астронаутике технике летења y васиони, a други јој поставили реалне темеље. Тема летења y свемир била je увек привлачна и за старе и младе, за људе свих занимања и paca. Она je данас најзад постала актуелна и остварљива. Са данашњим техничким сретствима човеку je већ могуће летети на Месец, Марс или Венеру. Друго je питање колико he година требати човечанству док ce изведе први лет на нама најближе небеско тело наш сателит Месец. To je проблем који пре свега зависи углавном од материјалних и финансиских могућности, пошто су за његово решавање потребна огромна сретства - чак огромна и за буџете највећих држава y свету. Питање je која he ce од њих усудити да окрњи своје напоре на наоружавању, ради остварења гигантског пројекта првог човековог лета y васиону. „Не дозволимо да планови фон Брауна (Wernher von Braun) упропасте Америку, као

што су његове ракете „Фау-2“ (V-2) упропастиле Немачку!“ то je отприлике y САД реакционарна теза противника изградње вештачких Земљиних сателита и прве научне експедиције на Марс. „Колико би ce исплатили силни трошкови за један овакав подухват?“ питају ce конзервативци. Да ли су претерани оптимизам или аларм око летења y васиону данас већ уствари оправдани? У ком стадијуму ce налазе успеси на пољу ракетне техннке? Кдко ce развијала астронаутика последњих година? Покушаћемо да укратко изнесемо њен пут, проблеме и перспективе. Мало историје Сетимо ce само омиљених дела Гудвина (Goodwin, 1638) Сирана де Бержерака (Bergerac, 1649), Жила Верна (Jules Verne) крајем прошлог века, Уелса (H. G. Wells) почетком овог века, Бароуса (Buroughs, 1938) Хенлајна (Henlein) и других савремених писаца. Она су y научно-фантастичној прози и y нашим успоменама заузела своје скромно место. Међутим, озбиљнији научни рад на проблемима астронаутике, односно ракетне технике, отпочео je тек крајем прошлог столећа. Његови пионири били су: Циолковски који je

ВАСИОНА 1, 1953, број 1