Vasiona

Najnovija izučavanja mase magline M3l. Ako znamo daljinu neke spiralne magline, njena masa može da se Izračuna iz radijalne brzine rotacije centralnih delova magline t, spoljnih spirala. Prve takve radove je izveo pre dvadeset godina, poznati astronom N. W. Babkok. Od tada pa nadalje H. U. Majal i neki drugi astronomi su detaljno proučavali rotaciju magline M 31, ili nama najbliže magline koja se nalazi u sasvežđu Andromede. Iz podataka o rotaciji oni su izveli račun za masu magline. U toku poslednjih nekoliko godina istim problemom su se bavìli holandski radio astronomi. Džon Brandt, sa Jerksove Opservatorije, preduzeo je posao oko rezimiranja svih dosadašnjih podataka. primendo je neke specij alne metode za slučaj jako spljoštenih sistema. U martovskoj svesci (1960.), Astrofizičkog Zumala (Astrophysical Journal) on je izložio rezultate svojih ispitdvanja i pokazao veliku podudarnost svojih rezultata sa rezultatima petorice naučnika, koji su se bavili tim problemom pre njega. Ako se uzme za daljinu Andromedine magline iznos od 600.000 parseka, onda se masa te magline kreée izmedu 350 i 400 biliona Sunčevih masa. »Sky and Telescope« Vol. XX, No. 3 Sept. 1960.

Dragoslav Eksinger

Superova zvezda u magiini M 85 u sazvežđu Berenlčine kose. H. S. Gejts sa Palomar Opservatorije i L. Rozino iz Asiagoa u Italiji, odkrili su nezavisno jedan ođ drugoga slabu supernovu zvezdu u sazvežđu Bereničine Kose. Ta supernova se nalazi dva lučna minuta od centra magline M 85. Ova eliptična maglina je obeležena i pod brojem NGC 4382. Gejts je opazio zvezdu 15. januara, a Dr. Rozino 18. januara. Prema arhivl Palomarške Opservatorije, saznajemo da je ta zvezda bila slabija od 17,5. prividne veličine na snimku od 20. novembra proile godine. Mesec dana kasnije, ona je bila već 12. prividne velieine. Kada je pronadena, maksimum sjaja je bio već prošao i zvezda je bila 14. prividne velieine. Njen spektar je osmotren i na Palomaru i u Asiagou, ali se opisi razlikuju. »Sky and Telescope« Vol. XXI, No. 4. April 1961.

Dragoslav Eksinger

Најудаљеније сјајне звезде. Ha обе небеске хемисфере има 84 звезде, које су сјајније од 2.6 привидне величине. Како има 89 сазвежђа, то би апроксимативно значило, по једна сјајна звезда на сазвежђе. Разуме ce, да y ствари подела није тачна, јер има сазвежђа y којима има и више од пола туцета сјајних звезда. Такво je на пример, сазвежђе Ориона, y коме има 7 звезда сјајнијих од 2.6 привидне величине. Нас интересује, да ли су увек најсјајније звезде y исти мах и најближе? Од ових, које су наведене као најсјајније, добар број није тако далек, ако узмемо y обзир астрономски термин „није далеко“. Ако дефинишемо блиске и ближе звезде као све оне чија паралакса не прелази 250 светлосних година, онда сасвим мали број звезда, од rope наведених, прелази ту границу и спада y ранг удаљених звезда. Износ од 250 светлосних година je узет из посебних разлога, јер ce показао врло згодан. Звезда које су удаљеније од 250 светлосних regima има свега: 19, све остале су ближе. Што je врло карактеристично, 15 од њих ce налазе на јужној небеској хемисфери, a само 4 су северио. Те четири су: Денеб, Бетелгез, Садр и Минтака (која je безмало на самом небеском екватору). Најудаљенија звезда од свих 19 je Ета Карине, о којој je посебно речено на другом месту. Одмах за њом, по удаљености долазе ове звезде: Дзета Пупис 815 светлосних година, Канопус 650 св. год., Саиф 545 св. год., исто толико и Ригел. Осталих десет су: Бета Круцис, Адхара, Епсилон Карине, Мира Цети, Алнилам, Весен, Алнитак, Бета Груис, Алудра и Гиртаб.

Драгослав Ексингер

Dvesta devedeset četiri hiljade meteora. Prebrojavanje meteorskih objekata koji su se poj avili u perioda od 1901. do 1958. godine preduzeo je Dr. C. P. Olivier, bivši direkter Flauer i Kuk Opservatorije u SAD, On je prikupio podatke i prebrojavanja stotina astronoma, koji su vršili posmatranja u svim ,krajevima sveta. Na osnovu tog obimnog materijala, Dr. Oliver je sastavio opsežne tablice iz kojih se mogu dobiti prosečni podaci, o broju meteora za svaki čas, svake noci, u toku godine. Vodeći računa o izvežbanošti posmatrača i smetnjama koje prouzrokuju sjaj Meseca i izmaglica, on je dodao i korekcione kolone u tablicama. Prema njegovoj izjavi, definitlvne aproksimacije se odnose na ono što bi izvežban posmatrač video pod idealnim okolnostima. Razlika između idealnih i dobijenih, primarnih vrednosti je oko 25%. Katalog Dr, Obviera je objavljen u »Smitsonijan,skim Prilozima Astrofizici«, sveska 4., br. 1. »Sky and Telescope« Vol. XX, No. 4. Oct. 1960,

Dragoslav Eksinger

Bibliografi ja

Prikaz knjige M. Butorca: »Umjetni sateliti i kozmičke rakete«, Znanje, Zagreb, 1960 U »stara vremena« astronautike,tj. još prije desetak godina, morali su pobornici astronautike uložiti dosta druda da uvjere svoje suvremenike o tome, da bi umjetni Zemljini sateliti i kozmičke rakete mogle pružiti nauci mnoga značajna saznanja o svemiru. Danas, međutim, vise nitko ne sumnja, da su u toku posljednih godina ostvareni izvanredni uspjesi na području otkrivanja tajni svemira. Isto tako je danas mnogima jasno, da je dogadaj od 4.X.1957., kada je s teritorija SSSR-a lansiran »Sputnik I«, doista obilježio početak nove ere u historiji civilizacije. U kratkom vremenskom periodu nakon tog dogadaja ostvaren je upravo nevjerojatan razvitak nauke i tehnike na području istraživanja svemira s pomoću umjetnih nebeskih tijela. U tom vremenu je astronautika toliko uznapredovala i toliko je novih otkrića na tom području izvršeno, da se u posljednje vrijeme sve vise osećala potreba za jednim popularnim i sažetim prikazom tih najnovijih dostignuća. Knjiga »Umjetni Zemljini sateliti i kozmičke rakete« zadovoljava upravo tu potrebu. U njoj autor, nakon uvodnog dijela, u kojem su obrađeni osnovni pojmovl o prirodnim silama, što vladaju u svemiru, kao i o prirodnim nebeskim tij elima našeg Sunčanog sistema, iznosi historijski pregled razvoja astronautike. U knjizi su zatim na pregledan i zanimljiv način opisana sva najznačajnija dostignuća u istražvanju svemira, koja su ostvarena u toku prve tri godine te najnovije epOhe u povijestl čovječanstva. Knjiga sadici podatke o glavnim tipovima sovjetskih i američkih umjetnih Zemljinih satelita i umjetnih sateloida, koji su do kraja 1960. lansirani u svemirski prostor. U dnevnoj stampi, kao i u časopisima za popularizaciju nauke 1 tehnike, pojedini problemi i dostignuća iz ovog područja, u većini slučajeva, nisu obrađeni dovoljno jasno i opširno. Autor je uspio ne samo da na pristupačan način detaljnije informira čitaoca o najvaznijim rezultatima, nego i da izloži problème, koje su rješavali i još i dalje rješavaju učenjaci i inženjeri u težnii, da bi čovjek jednog dana mogao »alunirati« na Mjesecu odnosno pristati na Veneru ili Mars. Knjiga je pisana živim i tečnim stilom. Ona će, bez sumnje, zadovoljiti želj.e čitalačke publike, koja zeli da se iz pouzdanog izvora upozna s najnovijim dostignućima astronautike. Time je ispunjena još jedna praznina u našoj naučno-popularnoj literaturi. D. B.

ВЛСИОНЛ IX, 1961 бр-ј 2